„Čekajte, Vi za koji sat letite, jeste li platili kartu? Nemojte da me gledate. Jeste li platili – jeste. Ne vidim u čemu je suštinska razlika između mene i njih pa da meni nećete da platite?“
Ona ćuti i gleda me.
Gledaju i slušaju i ljudi koji vare pljuge ispred ulaza u aerodrom, tako da mi i bi malo neprijatno.
Policajcu valjda dosadili i ona i ja pa progovori:
„Znate, po zakonu Vi ne možete da joj naplatite na silu. Ja mogu da Vam omogućim podatke i da je tužite i to je jedino što možemo da uradimo.“
„Stvarno?“ podignuh obrve uz ironični osmeh, „pa da li mislite da ja nemam pametnija posla nego da idem po sudovima i tužim stranke koje neće da mi plate vožnju? Pa da može tako, ja bih svaki dan imao po nekoliko ovakvih pacijenata. Ne biva gospodine. Ne biva.“
„Ne znam zaista“, ljubazno nastavi policajac, „ali kao što rekoh, Vi po zakonu morate da joj vratite kofer.“
Aaaa, hoćete da se igramo? Pa dobro…
„Koji kofer?“, uz začuđujući pogled dočeka ih kao šamar moje pitanje.
„Kako koji, pa onaj koji Vam je ostavila u gepeku!?“, reče začuđeno policajac.
„A ne gospodine, pa Vi ste u velikoj zabludi. To je moj kofer“, rekoh mirnog izraza lica.
„Molim!?“, reče u čudu on.
„Da, da, to je moj kofer i jedino što ja mogu da Vam dam je moja lična karta, pa neka gospođica mene tuži ukoliko smatra i može da dokaže da je pomenuti kofer njen.“
Izraz lica policajaca i šabanke – neprocenjivo.
„Da pokušam da Vam objasnim“, rekoh policajcu, „gospođica tvrdi da je kofer njen. Ja tvrdim da je kofer moj. Pošto Vi niste nadležni da odlučujete o tome ko je od nas dvoje u pravu, uputite gospođicu na privatnu tužbu, uzmite podatke od mene i prosledite joj ih. Dalje, mi idemo na sud, Vi ste svoj deo posla pravilno obavili i to je to. Pitajte gospođicu da li želi da joj omogućite moje podatke, ne bih li Vam dao svoju ličnu kartu.“
Policajac me gleda, pa gleda nju, pa mene, pa nju, pa je na kraju upita:
„Hoćete li da ga tužite?“
Ona ga i ne gleda, već mene fokusira pogledom i ponovo kaže:
„Baš si jadan. Misliš da si pametan, a jadan si i to za smešne pare“, reče sa prezirom.
Kunem se, u trenutku osećam kako me sekundi dele od odluke da je pred svima zavalim pesnicom preko labrnje (sramota me je što to kažem, obzirom da je žensko) i da time napravim sebi veliki, mnoogo veliki problem, ali zadnjim naporima uspevam da budem smiren i da poentiram kulturno.
„Molim Vas gospodine, upozorite gospođicu da me ne vređa i pitajte je da li želi da me tuži ili da se razilazimo polako. Već sam mnogo vremena izgubio, i iako mi prija svež vazduh i ovo neobavezno druženje, ja bih se udaljio ako nemamo više nikakva posla.“
I uopšte ne filujem tekst i ne ulepšavam ga, bukvalno sam tako rekao.
„Gospođice, hoćete li da ga tužite, još jednom Vas pitam?“
Ona ćuti i dalje me prezrivo gleda, a ja sa pobedničkim osmehom na licu kažem:
„Hvala Vam gospodo, ja bih pošao, ako nemate ništa protiv“, sedam u kola, onaj prvi policajac iz teksta mi maše rukom teraj, teraj i to je to, odlazim.
E pa sad putuj bez prtljaga u Ameriku, pa da te jadnik nauči ponašanju „gospođice damo“…
Malo kasnije sam kofer odneo u radio centar i ostavio ga koleginicama uz poruku da ga vrate vlasniku kada donese novac.
I šta kažete, ovo nije po zakonu?
Naravno da nije, ali mi se vrši velika nužda (vidite kako fin umem da budem kad se potrudim) od svih tih nakaradnih zakona koji štite džukele na uštrb poštenih ljudi. I znam da sam sebi samo napravio komplikaciju time što sam zadržao kofer, jer da sam alalio vožnju i prežalio pare, ne bih izgubio sat vremena na aerodromu i ne bih sa aerodroma morao da kofer nosim u firmu na Vidikovac, već bih nastavio sa poslom. Problem je što, ako se ne pobuniš protiv nepravde i ako se ne boriš za sebe, svi počinju polako da te gaze, a to već nikako nije dobro, a i bre ne mogu da dozvolim da me jedna klošarka pravi budalom.
Ne dam i tačka.
(Vladimir Božanić)
