Nedavno se jednom beogradskom taksisti desila nesvakidašnja situacija koju je opisao u statusu na svom Fejsbuk profilu. Ovo je njegova ispovest:
Prošlu noć, negde oko 1,30, primih vožnju u jednoj ulici na Paliluli. Dolazim na adresu i vidim žensku sileutu kako jednom rukom pokušava da zadrži veliki kofer da ne padne, a drugom, u kojoj drži neku torbicu, pokušava da namakne neki široki šal na glavu, ne bi li se valjda zaštitila od kiše koja je počela da pada. Zaustavljam se i izlazim da spakujem onaj veliki kofer u gepek, dok se ona za to vreme pakuje na zadnje sedište, piše Vladimir Božanić, a prenosi www.kurir.rs.
„Dobro veče, recite“, kažem.
„Idemo do aerodroma“.
Krećem.
„A, koliko će to da košta?“, upita.
„Nešto malo manje od dve hiljade.“
„A je l’ može za hiljadi i po?“
„Ne može, ali eto, može za 1700. Da se nađemo na pola.“
„Pa dobro kad hoćeš već da se cenjkaš, neka ti bude 1700.“
„Slušaj dileju… Ja hoću da se cenjkam, a ona traži mi da bude jeftinije!?“, pomislim, ali ćutim i vozim. Vidim da je tukla po nekom alkoholu, pa mi se nešto i ne mili da počinjem razgovor.
Usput sam saznao i da ima 37 godina i da se nesrećno zaljubila u „klinca“ kako reče od 21 godinu i da ima američko državljanstvo, gde je i živela 17 godina i da joj je dosta Srbije, pa ide kod ćaleta u Majami, sa uverenjem da se ovde nikada više neće vratiti i tako bla, bla u nedogled uz moje, pristojnosti radi, povremeno odobravanje.
U jednom momentu, dok smo se vozili auto putem, negde posle skretanja za stari novosadski auto-put ona reče:
„Jao, prebićeš me kada ti nešto budem rekla, ali to neću još da ti kažem.“
