Naš život je samo priča. Tužna ili manje tužna, teška i bolna ili lepršava i lagana. Autori te priče smo mi, a to znači da je svakog trenutka možemo promeniti i tužnu, bolnu priču možemo da pretvorimo u laganu. U tome nas međutim sprečava uverenje da nama rukovode nevidljive niti sudbine, te da je jedino što možemo da uradimo, da joj se povinujemo dobrovoljno ili ne, kao i vezanost za ove priče.
Dešava se, naime da ljudi osveste i prihvate činjenicu da su sami tvorci svojih priča, odnosno života, a onda stanu i više ne rade ništa, racionalizujući ovo na različite načine. U čemu je tolika privlačnost tih starih obrazaca ponašanja, koji nam donose samo bol i patnju? Zašto se radije držimo tih utabanih staza, umesto da krenemo novim? Tu privlačnost im naravno dajemo mi sami, time što verujemo da su one stvarne i prave. Pored toga, ovi stari obrasci ponašanja, nama su dobro poznati i to je za nas siguran teren. Tu ne može da se dogodi ništa što bi nas iznenadilo. U redu je, povremeno će malo boleti, patićemo, ali to je poznata patnja. Naše nesvesno ,,zna,, kako ćemo razmišljati, kako se osećati i kako ćemo delati, sve dok sledimo ove utabane staze.
Takođe, sve dok idemo utabanim stazama, imaćemo i neku, često skrivenu korist koje ne želimo da se odreknemo. Ta korist nas vrlo često sprečava da krenemo drugim putem, da počnemo da pričamo neke drugačije priče. Ona uvek postoji, ne sumnjajte u to, već hrabro pogledajte sebi u oči i zapitajte se: ,,Šta je to, što dobijam pričajući sebi i drugima baš ovakvu priču o svom životu? Da li sam žrtva svojih roditelja ili društva koje ne ume da ceni prave vrednosti? Da li sam uveren da bih negde drugde mnogo bolje prošao, ali eto, sad više nema smisla da idem? Da li pričam priču u kojoj sam heroj, koji je uspeo da prevaziđe mnoge prepreke i sada još pomaže drugima?,,
U ovim pričama, mi obično igramo jednu od tri uloge: Žrtva, Spasilac, Nasilnik ili Progonilac. Naravno, ove uloge se smenjuju i to se dešava kroz našu interakciju sa drugim ljudima, pa čak i sa samima sobom. Tako će neko ko je dugo godina bio u ulozi žrtve u nekom trenutku odlučiti da je sad vreme da sa tim prestane i postaće Nasilnik.
Međutim, sve dok smo u nekoj od ovih uloga, mi smo zatočenici svojih starih priča. Zato je važno da sebi priznamo koje to koristi imamo od igranja tih uloga i pričanja ovih besmislenih priča. Sve dok ih se držimo, nećemo okusiti slobodu, koja je u stvari sve vreme tu. Izvan naših priča.
Suzana Vemić/ centarprozor
