Psiholog Thomas Hills sa Univerziteta Warwick, koji nije bio uključen u studiju misli da samo zato što ljudi imaju više mutacija u svojim genima inteligencije ne znači da su sve manje pametni kao vrsta. Umesto toga, uklanjanje pritiska na svakoga da bude vrhunski lovac ili sakupljač je možda omogućilo da se razvije više raznolika populacija s različitim vrstama pameti.
On tvrdi: “Niste mogli naići na Stephena Hawkinga prije 200.000 godina, on jednostavno nije postojao, a sada imamo ljude njegovog intelektualnog kapaciteta koji rade neke stvari i dolaze do spoznaja koje nikada ne bi postigli u tadašnjem okruženju.”
Ali, ne slažu se svi s poistovećivanjem tehnološkog znanja s prirodnom inteligencijom ljudskog bića. Možda naši preci nisu bili toliko “tehnološki” potkovani kao mi, ali ako pogledamo megalitske ostatke širom sveta, prastare artefakte koje zbunjuju današnje naučnike zbog svoje precizne izrade i softiciranosti, ako pogledamo pradavne kalendare i pradavna astronomska znanja, videćemo da, iako naši preci nisu imali Hawkinga, imali su Teslu, Newtona, Leonarda, Pitagoru, i mnoge druge osobe čija imena su odavno izgubljena, ali čiji su radovi ostavili traga i u našem svetu.
Situacija – život ili smrt
Život ili smrt prvih ljudi zavisila je direktno od njihovih sposobnosti, kao što je brzo stvaranje skloništa ili probadanje sabljastog tigra kopljem. Vremenom su opstali samo oni sposobniji i njima imamo da zahvalimo što danas sa lakoćom obavljamo svakodnevne zadatke kao što je pranje sudova, košenje trave i slično…
Za takve sposobnosti možemo se zahvaliti našim precima i vrlo pomno podešenom mehanizmu prirodne selekcije. U međuvremenu, sposobnosti igranja šaha ili pisanja poezije verovatno su evoluirali kao kolateralna posledica.
Ali, nakon širenja poljoprivrede, kada su naši preci počeli da žive u poljoprivrednim zajednicama, intenzivna potreba da se ti geni drže u vrhunskom stanju je počela da jenjava. Studija takođe navodi da je malo verovatno da je evolucijska prednost inteligencije veća danas nego što je to bila u vreme naše prošlosti dok smo bili lovci – sakupljači.
S druge strane, lovci – sakupljači su svaku svoju grešku skupo plaćali i oni manje vešti su verovatno izumirali, zajedno sa svojim potomstvom, dok u moderno doba takva opasnost skoro da više ne postoji. Niko više (osim u ekstremnim uslovima) ne umire zato što ne ume da skuva ručak, ili pronađe hranu. Da li zbog toga danas zaglupljujemo?
