Prihvatila sam te nespremnog. Takva je priroda stvari u takvoj vezi. Mlad, neiskusan, neintegrisan, u potrazi za svim pravim stvarima koje će ga opredeliti,definisiti, otesati, istančati, isceliti. Nije mi bilo dosadno da čekam da sve to izvedeš, da posmatram kako napreduješ, da navijam za tebe. Nikad mi ne bi dosadilo. Ali nije mi palo na pamet da tebi ne treba žena navijač, mentor, vođa, savetnik, prijatelj. Ili da ja nisam ta žena.
I sada razmatram sve što mi nije palo na pamet. Zato što hoću da znam da li nisi bio spreman za mene, ili je ta spremnost nešto što imaš ili nemaš. Da li sispreman sada? Ne za mene. Za sebe. Za život. Da li ćeš ikada biti spreman?
Volela bih da to posmatram izbiliza. Jer znam da nikada ne bih zaključila da nemaš kapaciteta i da nema nade. Nikada ne bih prestala da navijam za tebe. I nikad nisam. Volela bih da si porastao uz mene. Volela bih da si još uvek uz mene. Volela bih da si srećan sa mnom. Ali volela bih i da porasteš uz bilo koga,da budeš srećan sa nekim, da voliš sebe. Jer tada bih znala da si dobio od mene, od nas, nešto važno i dragoceno, da si naučio, da si postao to što jaznam da ti možeš da budeš, da si pronašao sebe – jer to je jedino što sam želela za tebe. I dalje želim. Ako ne možeš ovde, pored mene, onda tamo, ili bilo gde, sam ili sa bilo kim…
