DANAS JE SVAKO SVOJ PSIHIJATAR
Svi se psihoanaliziraju i broje orgazme. Pa, ipak, čini se da su te žene bile mnogo srećnije nego današnje. Njihovi muževi su ih poštovali na neki poseban način i plašili ih se više no što smo slutili, a one su se, mučenice, trudile da pred svetom ostave utisak da se one boje njih! To je bila samo maska, deo večite igre.
Kuća je bila tvrđava, a mi u njoj smo bili tim koji je čuvao svoje male tajne. U vreme gladi, učili su nas, da kad idemo kod dobrostojećih rođaka u goste, odbijemo hranu, ma koliko je želeli, i kažemo: “Hvala, ne mogu; baš smo i mi to imali danas za ručak!” Đavola smo imali!
NISU NAS HVALILI DA SE NE POKVARIMO
Ćale… Kako čudna, mekana reč u kojoj ima zaštite, strogosti poštenja i poštovanja za strpljivu upornost sa kojom su podnosili svoje sudbine, ne pomišljajući nikada da se žrtvuju za nas.
Zanimljivo, nikada nismo bili dovoljno dobri svojim očevima. Istina, voleli su nas, ali to nam nikada nisu pokazivali stideći se, valjda, preterane nežnosti, koja im nije dolikovala. Tek kada su otišli iz naših života, slušali smo od njihovih prijatelja koliko su nas hvalili po kafanama i parkovima verovatno dosađujući drugima dok su pokazivali novinske isečke sa našim uspesima, koje su nosili uredno složene u izlizanim novčanicima.”
Momo Kapor