A šteta je trajna…
Ovako usvojen optimizam je lažni optimizam i samo nas sprečava da vidimo ono sa čime ne želimo da se suočimo (a moramo, ako zaista želimo rešenje). Činjenica da poričemo problem, ne čini da problem nestane. Možda nećemo gledati u njega, ali ćemo se baš zbog toga o njega i lakše spotaći.
Pozitivno mišljenje je selektivno slepilo – žmurimo za sve ono što nam se ne sviđa. Kada to radimo, postupamo kao dete koje misli da se sakrilo time što je ručicama pokrilo svoje oči, kao miš koji krije glavu u rupi, dok mu je ostatak tela napolju. To ga neće sprečiti da bude pojeden, ali će se makar osećati sigurnije… tih par poslednjih sekundi.
S druge strane, pesimističan stav opet je krajnost sa istim karakteristikama lažnog optimizma – neuspeh da se vidi sve ono što je pozitivno i lepo. Biti pesimista znači živeti u paklu pre nego što se u njega uopšte dospe.
Pozitivno mišljenje je uteha, poslednje utočište, nada beznadežnima… ali ništa u njemu nije stvarno. Sve je iluzija moći. Pravu moć imamo tek onda kada hrabro pogledamo istini u oči, suočimo se sa realnošću i damo sve od sebe, svesno i širom otvorenih očiju, da stvari postanu drugačije. Pravu moć imamo tek onda kada se borimo.
Osim toga, uopšte ne funkcioniše…
Kada jedna osoba sebi naredi “Nemoj više da misliš o problemu, misli o nečem lepom”, ona još više počne da razmišlja o problemu. Ako želite da se oslobodite crnih misli i slutnji, to nikada nećete uspeti bežeći od njih. Sve dok bežiš, “neprijatelj” će ti biti za petama.
Suočavanje i prihvatanje je ono što jedino ima moć da nas oslobodi. A ono je tek prvi korak…
