Stomak mi je eksplodirao od uzbuđenja. Da li se ovo stvarno dešava? Naše prijateljstvo… Osećala sam se kao da je moralo da dođe do ove tačke.
Znala sam da je sve to bilo pogrešno, ali bilo je tako uzbudljivo. Nisam želela da se zaustavi.
Počeo je da zavlači ruku pod moju odeću i osetila sam mučninu u stomaku.
Nisam želela da me dodiruje. Želela sam da mu kažem da prestane. Želala sam da mu kažem da mi je stalo do našeg prijateljstva i da ne treba da idemo preko toga. Ali… On mi je dao novac za nešto za što mi je garantovalo bezbednost.
Nisam ga zaustavila.
Dok je bio na meni, mislila sam na bivšeg dečka. Razmlišljala sam o suncu. Pitala sam se šta radi moj pas. Trudila sam se najbolje što sam mogla da ignorišem situaciju.
Kada je završio, obukli smo se, a on me je dovezao kući. Tokom vožnje je uglavnom ćutao.
Prekrstila sam ruke i ljubazno se smejala kada je govorio. Pokušao je da me zagrli dok sam izlazila iz automobila.
Želela sam da spalim odeću.
Ja njega ne krivim za koju grešku smo napravili. To nije bila njegova krivica. Bila sam samo ljuta zato što je iskoristio moje ranjivo stanje, a ja sam se pokajala jer sam mislila da mu dugujem nešto. Bila sam ljuta zato što je, kao moj prijatelj, ozbiljno potcenio ono što mi je trebalo u takvom trenutku.
Sada znam da je njegov poklon bio bez ikakvih obaveza, ali jedan deo njega je, sigurna sam, bio zadovoljan razvojem događaja te noći.
Ne mogu da poništim ono što se desilo i uprkos njegovim naporima, nisam mogla da nastavim da ponovo budem prijatelj sa njim.
Saglasnost, kao i prijateljstvo i ljubav, nije uvek tako jednostavno i crno i belo.
