Tehnologija nas je dovela tako blizu da nam je gotovo nemoguće da dišemo. Naša fizička prisutnost je zamenjena tekstovima, glasovnim porukama i video pozivima. Mi ne osećamo potrebu da provedemo neko vreme zajedno. I ovo što imamo nam je previše. Nemamo više o čemu da razgovaramo.
Mi smo generacija ‘lutalica’ koje neće ostati na jednom mestu predugo. Svaka predanost stvara fobiju. Verujemo kako nam duboki odnosi nisu suđeni. Mi ne želimo da se smirimo. Čak i pomisao na to je zastrašujuća. Ne možemo zamisliti da ćemo ceo život provesti s jednom osobom. Odlazimo.
Mi preziremo trajnost kao da je to neko društveno zlo. Mi želimo verovati da smo ‘drugačiji’ od ostalih. Mi smo želeli da verujemo da nismo u skladu s društvenim normama. Mi smo generacija koja sebe naziva “seksualno oslobođena generacija’. Seks dolazi lako, odanost ne. A nama je potrebno samo privremeno ispunjenje.
Odnosi više nisu tako jednostavni. Postoje otvorene veze, prijatelji s povlasticama, veze za jednu noć – ostavili smo vrlo malo prostora za ljubav u našim životima. Mi smo praktična generacija koja stvara svoju logiku. Mi ne znamo kako da ludo volimo. Ne bismo odleteli u daleku zemlju samo da vidimo nekoga koga volimo.
Prekidamo odnose zbog prevelike udaljenosti. Previše smo razumni za ljubav. Previše razumni za svoje dobro. Mi smo uplašena generacija – generacija koja se boji da se zaljubi, obaveže, generacija koja se boji da će nastradati i da će naša srca biti slomljena. Ne dopuštamo sebi da volimo bezuslovno.
Skrivamo se iza zidova koje smo sami stvorili, u potrazi za ljubavlju i bjžimo u trenutku kada je pronađemo. Odjednom to „ne možemo podneti“. Mi ne želimo biti ranjivi. Mi ne želimo ogoliti našu dušu nikome. Previše smo oprezni. Mi čak više ni ne cenimo odnose. Mi odbacujemo predivne osobe zbog „ostalih riba u moru.“
Ne postoji ništa što nismo mogli da osvojimo na ovom svetu, a opet, pobeđeni smo u igri ljubavi – jednoj od najosnovnijih ljudskih nagona. Evolucija, kažu.
mensxp.com/izvor: atma.hr
