Ponekad otvorimo oči prema patnji. U našim rukama uzaludno kucaju trenuci nekog vremena. Osećamo da nam koža puca. Pritisak u grudima razliva se po celini našeg bića. Čini se kao da tonemo u vapaj.
Ponekad, dajemo patnji previše prostora da nas obuzme. Ponekad dozvolimo da nesreća postane vodič. Tako olako ovladani, putujemo u Mržnju. Jedino odredište i jedini put na koji nas Ljubav nije poslala.
Posmatrajući svoju okolinu i kroz rad sa ljudima, posmatrajući i samu sebe, primetila sam da ljudi tako retko i tako malo umeju da vole iz Duše. Mnoge ljubavi koje susrećete, o kojima pričate, čak i one koje osećate, to uistinu i nisu.
Da bi Ljubav postala deo nas, ona mora imati slobodan put. Otvorenost Sebe prema drugom biću uvek je potencijalna opasnost na putu prema povredi, ali, iskusiti ljubav znači prepustiti joj se potpuno. I sasvim je normalno, zbog materijalizacije fizičkog sveta u kojem živimo i neusaglašenosti fizičke i duhovne dimenzije kolektiva, da ljudi svakodnevno upravo kroz iskustva Ljubavi bivaju povređeni.
Koliko puta ste doživeli dok slušate kako nakon raskida emotivnog odnosa ili povrede na emocionalnom planu, ljudi odjednom izgovaraju teške reči, optužuju svoje partnere, krive ih za svoja stanja patnje i karakterišu kao izvor bola.
Vrlo često slede proklinjanja, želja za osvetom, želja da im se vrati sve loše što su učinili, želja da pate, pa i želja da umru. Stvara se intenzivna mržnja, gađenje i velika odbojnost. Iza tih reči, naravno, gotovo uvek sledi: “Ja sam voleo/volela, a on/ona su mi vratili na takav način.”
Problem je što ljudi ne razlikuju ljubav iz Duše, od Ljubavi iz Ega.
Kada smo u stanju Ljubavi sa samim sobom, mi otvaramo svoje prostranstvo prema drugome. Spajamo se i ispreplećemo svoje svetove. Sjedinjujemo se u Ljubav. U tim trenucima, delimo svoje Sopstvo s tuđim. Saživimo se s tuđim duhom i telom, umom i vibracijama. Kako je onda moguće da ljudi tako negativno i s mržnjom pljuju po nekome s kim su delili sebe? Zar nije to ravno pljuvanju prema sebi samome? I onda, na kraju samouništenja, smeli su nazvati sve to Ljubavlju. Kao da je reč o nekakvom cirkuskom paketu iz kojeg, kao iz paštete, izleću različite emocije. Jeste to Ljubav, ali ona koja dolazi iz Ega. I ona nema veze sa Ljubavlju koja dolazi iz Duše.
Kada volite iz Duše, bez obzira s kojim bolom bili suočeni, koliko vaše vene bile razderane, koliko vaš glas bio promukao od jecaja, koliko god bili zatučeni na dno postojanja, vi ne umete poželjeti zlo drugom biću. I to ne zato što ste vi divni, krasni i moralni, već zato što je Duša ta koja ne ume da mrzi.
