Ljubav i manipulacija: Fenomen igranja ljubavnih igara postao je veoma popularan način komuniciranja između polova. Brojni časopisi prožeti su porukama koje se vrte oko raznih manipulativnih poteza koji su preporučljivi kako bi se ljubavni odnos održao. Iskrenost i bliskost u ljubavi izgleda da su izašli iz mode!
Takmičarske sklonosti koje su veoma zastupljene u svim sferama savremenog ljudskog funkcionisanja, našle su svoje mesto i u romantičnim odnosima muškaraca i žena. Momak i devojka, bilo da su u fazi muvanja ili su u vezi takmiče se oko toga ko će biti više kul i ko će ostaviti bolji utisak. Sve se vrti oko upravljanja impresijom koju ostavljamo na druge.
Potreba za takmičenjem u ljubavnim odnosima proizilazi iz zahteva za savršenstvom i posebnošću koji je u našoj kulturi nametnut kao imperativ i koji u velikoj meri određuje naše ponašanje. Težimo da budemo posebni i drugačiji a nedostupnost koja predstavlja suštinu ljubavnih igara služi kao način da ostavimo takav utisak.
Bitan faktor koji mnoge mlade ljude tera na igranje igara jeste njihovauzbudljivost i nepredvidivost. Kao što su ljudi navučeni na igre na sreću ili na kocku zbog adrenalina koji ih „radi“ kada se suočavaju sa neizvesnošću i uzbudljivošću prilikom iščekivanja ishoda igre, tako i u partnerskim odnosima faktor neizvesnosti ima svoju ulogu.
Igranje igara predstavlja i osvajački pohod na osobu koja nam se dopada. Osvajanje, zavođenje i manipulacija su odlično sredstvo da sebi dokažemo da smo vešti u ljubavnim odnosima i da vredimo kao ličnost. U tekstu o tipovim partnerskih odnosa opisali smo fenomen „Ne želim da budem sa onim ko želi da bude samnom već sa onim ko ne želi“. Izgleda da je igra osvajanja postala interesantnija od samog osvajanja i odnosa koji se stiče nakon što sve dvoje ljudi upusti u ljubavni odnos. Vrlo često nakon što dobijemo ono za šta smo se borili, gubimo interesovanje. Samim tim se vraćamo na takmičarstvo koje je postalo sastavni deo ljubavnih odnosa. Na potencijalne partnere gledamo kao na trofeje koji služe kao sredstvo da sebi nešto dokažemo.
U osnovi ovakvih manevara najčešće leži strah da se drugima nećemo dopasti ako se predstavimo onakvim kavi stvarno jesmo. Strah od bliskosti i rizik od povrede i odbačenosti dovode do razvoja odbrambenog ponašanja u vidu igara. Princip koji je ovde zastupljen je sledeći „Ponašaću se kao da mi nije bitno, na taj način ako budem povređen/a, bar tako neće izgledati i neću se osećati poniženo“.
Kao što vidimo, i ovde kao i u nizu drugih disfunkcionalnih ponašanja, strah i nesigurnost koji su povezani sa njima, posledica su niza pogrešnih uverenja o tome kakvi treba da budemo i kako moraju da funkcionišu naši ljubavni odnosi. Ova uverenja najčešće se svode na zahtev da od strane drugih moramo biti prihvaćeni i voljeni i ukoliko pretpostavimo da postoji rizik da se tako nešto ne desi ( a uvereni smo da to ne bi mogli da podnesemo) onda je sigurnije da od drugih (i od sebe) sakrijemo da nam je uopšte stalo i igramo na kartu kul impresije koju ostavljamo na druge.
muskimagazin.com
