Problem budućnosti
Stereotipovi imaju neverovatnu moć. Deluju poput virusa: nastane se u telu domaćina, preuzmu kontrolu nad ćelijskim metabolizmom (u slučaju stereotipova – nad procesima mišljenja i zaključivanja) i domaćin samo treba da radi ono što inače radi da bi ih umnožavao i produžavao im život.
Ženama danas ne preti opasnost od dijagnoze nimfomanija, ali se jednako efikasnim pokazuje etiketa „jedna od onih“. Ako neće da joj se prilepi, žena ne sme da pokaže entuzijazam u pogledu seksa i mora da bude neiskrena čak i prema muškarcu s kojim živi.
Htele to ili ne, svesne toga ili ne, žene definiše dihotomija kurva – svetica. U rečniku „emancipovanog“ muškaraca, ta dihotomija se prevodi u: „žena kojom se muškarci žene“ – „žena koju muškarci biraju za ljubavnicu“.
Da bi odbranile sebe, žene će stereotip preneti u narednu generaciju i osuditi i svoje ćerke da žive u granicama istog koordinatnog sistema.
Zato je moguća anegdota o psihoanalitičaru kojem se klijent ispoveda da „mora“ da vara svoju ženu, jer ne može od nje svakodnevno da zahteva seks i stvari koje ga u krevetu čine zadovoljnim. Njegova supruga ima svog psihoanalitičara, kojem se žali na muževljev nizak libido i nemaštovitost u krevetu.
Krivicu za opisano zaista ne snose žene, ili barem ne samo žene. Da, žena može da odabere stav „drolja sam, pa šta?“, ali će je to uvesti u niz teških izbora, i to samo zato što ne postoji društveno prihvaćen stav „ja sam žena koja ima zdrav libido i uživa u seksu.“
Na koncu, stereotip je način mišljenja i nijedan nije izolovan. Ako se pomenuta dihotomija preslika na celu populaciju, ona glasi: napaljeni frajer – čedna žena. Ima li tu ima mesta za muškarce čiji libido ne odgovara standardima koje nameće savremena kultura? Rečju, svi gube.
Izvor: Sonja Pavlović – mindreadingsblog.wordpress.com
