Dešavalo se, radi razbibrige, počne da mi priča o “tkanju”; nikada ne bi rekao materijal ili sukno, nego uvek tkanina. Zagledaj se – veli – Nikolaša, u ljude. Pa mi smo, svi – jedna tkanina. Evo, vidi, svaka nit se prema drugoj privila i pridržava je; svi smo se spleli jedan s drugim, svi smo zajedno upućeni na jedinstvo.
Hajde, iščupaj iz tog sukanca jednu nit: čitavo ćeš tkanje oštetiti. Ako jedna jedina nit nije uspela, ako se pohabala, istanjila ili otkinula, ceo komad postaje defektan. Nijedan dobar majstor tako bolesnu tkaninu neće uzeti za rad, a nijedna mušterija niti je pogledati. Zato gledaj i biraj, da ne promašiš, da u mom preduzeću ne bude bolesne tkanine.
Tako je i s ljudima, u dlaku. Svet je Gospodnji tako ustrojen da smo svi – jedna spletena tkanina. Svi smo se jedno uz drugo zbili, svi držimo jedno drugo i držimo se jedan drugim. Ako je jednome rđavo, svima je nedobro, a ljudi to ne razumeju: glupi su i kratkovidi. Misle šta je meni do njega, kad je meni samome dobro. U stvari, nije tako.
Ako je jednom, bilo kome, rđavo, onda se taj muči i boluje; njegova muka se od njega širi na sve strane. On hoda utučen, pa i druge mori. Od njegovog nemira, svima je neugodno. Zbog njegovog straha, svi postaju razdražljivi. Ljudi na rđavome mestu u odnosu jedni prema drugima postaju prevrtljivi: nepoverljivi, podozrivi, vređaju, svađaju se. Svi osećaju da to dolazi od onoga kome je loše i na njega se, zbog toga, ljute. To oseća i on, izdvaja se, povlači se u sebe, postaje rasrdljiv i krut. Njemu je potrebna ljubav, a k njemu dolaze s razdražljivošću. I niko da vidi njegovu muku, vide samo njegovu utučenost, surovost, nepouzdanost; i ne vole ga… Dolazi već do eksplozije, pokidala se tkanina, para se, cepa. Treba što pre krpiti rupu, a niko se toga ne laća.
“Šta se, vele, to mene tiče? Njegova je nesreća, pa neka se snalazi! A iscepano mesto raste i širi se, tkanina je iskidana. Popravite se može samo ljubavlju: tvoja nesreća je i moja, moja nesreća je – zajednička…
Otac je, još, govorio i ovo: “Tako je i u domaćinstvu. Siromah čovek nije siromah samo sebi, već i svima. Čovek bez hleba ne prosi kod sebe, nego druge uznemiruje, o muci svojoj govori, otrovanost svoju obnažava. Gde je nesreće, tamo je nesreća zajednička; gde je glad, tamo je hleb svima gorak. Ne postoji samo jedan nezaposlen čovek, to je uvek zajednička muka. Svejedno je kako će zaboleti zub; ako zaboli – sav čovek je u problemu. Nesolidan čovek, nesrećnik ili pijanac – svoju nesreću izlučuje na sve strane, svakoga zadeva, svakog uznemiruje. I opet je čitava tkanina pokvarena; treba što je moguće pre učiniti nešto, pomagati, rupu krpiti. Gde ne možeš ti, ja ću to učiniti za tebe; gde obojica ne možemo, nek se uključe i drugi”.
Moj otac je, znate, bio srčan čovek. Pomagao je svima, svuda, koliko je i gde mogao. Ja sam, govorio je – popravljanjem zauzet bio, rupe sam štopao. I tako, dešavalo se: sakuplja odreske svih sukana i odela, drugi put direktno izmoli ostatke od mušterije, prikuplja, udeva, licka, sastavlja, krpi; radi to veoma vešto; zatim opet počinje da šije. Tada već peva vedrije pesme. Pogledaš – sako je sačinio; ili pantalone. Ponekad i za čitavo odelo dostane; uredno ga složi i odnese siromašku. I još zabranjuje mu da o tome priča, to, veli, niko ne treba da zna; ćuti, i to je sve.
Mi smo u porodici znali šta se događa. A voleli su ga svi, kao retko koga. Dolazili su kod njega po savet, ili, prosto, da se isplaču. Ne, znate, nije hteo da se obogati; to ne vodi ničemu, govorio je. Sami ćete se prehraniti. Od nekakvog nasledstva…
To što je tkanju govorio, to i jest najslađe. A kad je osetio da se bliži smrt, pozvao me i rekao: „Odlazim, Nikolaša. Ne tuguj. Svi smo mi – niti u tkanini Božijoj; i, dok živimo na zemlji, dato nam je tu tkaninu da čuvamo i jačamo. Sećaš li se, Spasitelj je naš imao hiton, nesašiven, iz komada, jedna tkanina odozgo do članaka. Eto, tog hitona, treba da se setimo.
Svi smo mi niti njegove i do smrti smo pozvani da urastemo u nj. Seti se toga. To je Božije tkanje. Čuvaj ga u zemnom životu: svaku nit jačaj, od srca se za nju brini. Srce slušaj više od svega ostaloga. Za šta se srce zauzme, to i
čini. I sve će biti kako valja”.
Evo mi se čini, znate, da je bio u pravu. Svi smo mi – jedno tkanje. U tome je, osećam, skrivena mudrost života.”
(Iz knjige Pojuće srce – knjiga tihih sazrcanja, sa ruskog preveo Vladimir Jagličić)
