STAV CRKVE
Biblija kategorički zabranjuje svaki oblik vraćanja i prizivanja duhova kao bezbožne i praznoverne prakse koje teško vređaju čast Božju i formalno su oprečne prvoj zapovedi: Ne obraćajte se na zazivače duhova i vračare: ne pitajte ih za savet. Oni bi vas opoganili. Ja sam Gospodin, Bog vaš!
Neka se kod tebe ne nađe nitko ko bi kroz oganj gonio svoga sina ili svoju kćer: ko bi se bavio gatanjem, čaranjem, vračanjem i čarobnjaštvom: niko ko bi bajao, zazivao duhove i duše predaka, ili se obraćao na pokojnike. Jer, ko god takvo što čini gadi se Gospodu.
Osim čistog i jasnog zabranjivanja navedenih praksa, biblijski tekstovi snažno pozivaju na vernost toj zapovedi, pozivajući se otvoreno na božansku kaznu koja proizlazi iz upuštanja u bezbožne i praznoverne prakse: Ako se ko obrati na zazivače duhova i vračare da se za njima poda javnom bludu, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću ga iz njegova naroda. Posvećujte se da budete sveti! Ta, ja sam Gospod, Bog vaš!
Tako je poginuo Šaul za svoju neveru, kojom se izneverio Gospoda: nije držao Gospodnje zapovedi, i povrh toga je pitao za savet bajačicu, a nije pitao Gospoda; zato ga je ubio i preneo kraljevstvo na Majeva sina Davida.
Reč Božja ne ostavlja ni najmanju sumnju oko etičkog suda kojeg treba pripisati praksama magije, okultizma, nekromantizma i spiritizma: one se, u velikoj metafori o ‘zaručničkom’ odnosu između Boga i njegovog naroda, izjednačuju s prostitucijom, čine oblik idolopoklonstva i razlikovno su obeležje onih poganskih naroda koje Bog ‘stavlja u ruke’ Izraela, te su težak greh protiv prve zapovedi.
Kako je spiritizam bio blisko povezan s praksama ‘duševnog magnetizma’ i hipnotizma, o ovim vrstama fenomena govorilo se u teološkim raspravama i u odlukama crkvenih vlasti. Kongregacija inkvizicije 25. maja 1840. je zaključila: ‘Otklonivši svaku zabludu, svako vračanje, izričito ili uključno zazivanje đavla, nije moralno zabranjeno korištenje magnetizma, naime samo kao čina korištenja fizikalnih sredstava koja su inače dozvoljena, ako se ne teži prema nedozvoljenom cilju, ili na neki drugi način zlom. Primena naime čisto fizikalnih principa i sredstava za nadprirodne stvari i učinke, kako bi ih se protumačilo fizikalno, samo je potpuno nedozvoljena i krivotvorena varka’.
Ova odluka je ponovljena 28. jula 1847., a enciklika Sv. oficija biskupima od 4. augusta 1856. između ostaloga kaže: ‘Premda je ovim opštim dekretom dovoljno protumačena dopuštenost ili nedopuštenost korištenja ili zloupotrebe magnetizma, ipak ljudska je zloba toliko porasla, da zanemarivši dozvoljeno bavljenje naukom, radije se okreće zanimljivostima na veliku propast duša i na štetu samog građanskog društva, te se hvale da su otkrili neki princip predviđanja i predskazivanja. Tako neke ženske, ne uvijek čednog ponašanja, pričaju da su zahvaćene sposobnošću hodanja u snu i jasnim gledanjem, i kako to već nazivaju, te da mogu videti i nevidljivo, započeti razgovore o veri, dozivati duše mrtvih, primati odgovore, otkrivati nepoznato i daleko, te se lakoumnim pokušajima usuđuju činiti praznoverne stvari takve vrste, i tako proricanjem sebi i svojim gospodarima sigurno stiču veliku dobit.
U svemu tome, kakvom god se veštinom ili varkom služile, budući da se primenjuju fizikalna sredstva za neprirodne učinke, radi se o potpuno nedozvoljenoj i krivovernoj prevari te o sablazni protiv dobrog ponašanja’.
Sveštenici se nadalje potstiču da ulože sve moguće napore za potiskivanje ovakvih zloupotreba ‘kako bi se Gospodnje stado zaštitilo od neprijatelja, polog vere očuvao, i vernici zaštitili od moralne korupcije’.
Drugi plenarni koncil u Baltimoru (1866.) govoreći o prevarnoj praksi u spiritizmu izjavio je da se neke manifestacije mogu pripisati sotonskom uplitanju i upozorava vernike protiv davanja bilo kakve podrške spiritzmu ili čak, izvan znatiželje, pohađanje seansi (Dekret, nn. 33-41). Taj koncil posebno naglašava protuhrišćanski karakter spiritističkih tehnika u pogledu vere i karakteriše ih kao pokušaj ponovnog oživljavanja poganstva i magije. Dekret Sv. oficija od 30. marta 1898. osuđuje spiritističke prakse, čak iako je isključena komunikacija s demonom, te se čini kako se komunicira samo s dobrim duhovima.
Pročitajte: GLEDANJE U ŠOLJU KAFE: Protumačite sve pojmove od A do Š
Najeksplicitnija i najznačajnija osuda spiritizma nalazi se u negativnom odgovoru kojeg je dao Sv. oficij 24. aprila 1917. i autoritativno odobrio papa Benedikt XIV. dva dana kasnije na pitanje: ‘Sme li se prisustvovati razgovorima ili bilo kakvim spiritističkim skupovima koji se odvijaju preko medija, kako ih zovu, ili bez medija, uz pomoć hipnoze ili bez nje, kao i onima koje imaju oblik poštenja ili pobožnosti, bilo da se ispituju duše ili duhovi bilo da se slušaju njihovi odgovori, ili pak da se samo gleda, pa i proturečeći šutke ili izričito, da se ne želi imati nikakva veza sa zlim duhovima? Odgovor: U svemu nikako.’
U svim tim dokumentima napravljena je distinkcija između legitimnog naučnog istraživanja i praznovernih zloupotreba. S ovim se Crkva ne izjašnjava o naravi činjenica kojima se spiritisti hvale, jesu li to autentični fenomeni ili jednostavne obmane (na nauci je da donese takav sud), ali se veoma jasno izjašnjava o opasnostima po veru i ćudoređe kojima se izlaže onaj tko sudeluje u spiritističkim praksama i zbog toga ih kategorički zabranjuje svojim vernicima. Takva zabrana tiče se svih, od običnog vernika do naučnika, i širi se na sve motivacije zbog kojih bi netko mogao sudelovati na spiritističkoj seansi ili bilo kojem obliku prizivačke prakse, čak i bez prisustva medija.
ZAKLJUČAK
Hrišćanin veruje u uskrsnuće tela kao božanski dar, a Crkva osim toga poučava da je ljudska duša besmrtna. Po sebi ne bi, dakle, bilo nemoguće misliti na mogućnost ‘komunikacije’ između živih i pokojnika, ali problem se tiče nadasve načina: šta rade duše nakon smrti, ko odlučuje da li se, kako i kada trebaju ili mogu pojaviti? Teološko razmišljanje jasno otkriva da duša, odmah po smrti tela, biva suđena u svetlu vrhunaravnog promisla pravde i ljubavi, koje Bog ima za nju, a ishod tog suda može biti večna radost (pridružujući se odmah ili nakon razdoblja pročišćenja i kajanja) ili večna patnja. U tom kontekstu čini se jasno da je samo na Bogu da odluči da li se, kako i kada neki pokojni mogu pokazivati živućima.Pretpostavljati da ih se ‘priziva’ čin je grešne oholosti, gotovo kao da čovek može poučavati Boga što treba raditi. Jedini ozbiljan i mudar stav, prema Božjim stvarima, stav je ustrajne i pune pouzdanja molitve, u kojoj se moli za spasenje živih i pokojnih, ostavljajući Bogu da utvrdi načine kojima želi podeliti potrebne milosti.
Okultna praksa spiritizma, kao i sve ono što je tajnovito, privlači čoveka i izaziva njegovu radoznalost. Zato se događa da čak deca u osnovnoj školi, pa i srednjoškolska i studentska mladež, veoma često upadaju u iskušenje da se u pojedinim grupama pokuša prizivati duhove.
Svakako da to čine i odrasli, među kojima je najrizičnija skupina roditelja sa snažnom željom da stupe u ‘komunikaciju’ sa tragično nestalom decom. Sve se to čini u potpunom neznanju od kobnih posledica, ne samo za večni život, nego i za ovaj zemaljski.
Na kraju se treba setiti već spomenute mogućnosti uplitanja zlih duhova: čak i ako se često za tzv. spiritističke fenomene mogu naći prirodna objašnjenja, sama činjenica da je neodređeno moguće pretpostaviti uplitanje demonske prirode – na neki način dopušteno i od samih spiritista – trebalo bi konačno razuveriti od približavanja takvim praksama. Između ostalog demoni, ne mogavši ipak činiti prava čuda, mogu itekako delovati čudima koja pogađaju maštu i uobrazilju.
Ako uz to uzmemo u obzir činjenicu da se – Sotona voli preodenuti u anđela svetla, imamo razlog više ne verovati i u one manifestacije koje bi se činile prekrivene kristalnom čistoćom.
Pokušajmo npr. zamisliti majku koja je izgubila sina i koja se stavlja u položaj izvršenja, makar, ‘implicitnog’ prizivanja, kojoj (bez trikova, obmana, sugestija ili drugog) odgovara glas veoma sličan glasu sina, koji je potiče da bude snažna, da ima vere, da moli, da ne prekida razgovor s njim. Ima li što dirljivije od toga? Ipak, ako je to bio demon koji je hteo dovesti u napast ženu koja je izgubila sina, nema sumnje na čemu temelji njenu ‘slabu tačku’. Takav primer, možda i suviše fantastičan, trebao bi nas navesti na razmišljanje.
