Društvo za psihička istraživanja uskoro je u svom članstvu brojilo različite predstavnike nauke i filozofije u Engleskoj i Americi, a brojna udruženja sa sličnim ciljevima i metodama osnovana su u mnogim zemljama.
‘Zapisnici’ društva sadrže detaljne izveštaje o istraživanjima spiritizma i srodnih predmeta, a stvorena je i voluminozna literatura. Dok neki pisci zadržavaju kritički stav, drugi otvoreno govore u prilog spirirtizma, a neki nedavno preminuli (Mvers, James) su se pre smrti dogovorili sa svojim preživelim saradnicima da uspostave komunikaciju!
PRETPOSTAVKE
Kako bi objasnili fenomene koji su nakon pažljive istrage i isključenja prevare smatrani autentičnima, predložene su tri hipoteze.
Telepatska hipoteza uzima kao svoju polaznu tačku podsvest. Ona je, kako se tvrdi, subjekt dezintegracije koji deluje tako da njeni segmenti mogu uticati na um drugoga (percipijenta) čak i na udaljenosti. Osobnost je oslobođena, tako da kažemo, iz organizma i obuzima dušu drugoga čoveka. Medij će, po ovoj hipotezi, dobiti informacije izmenom misli ili s mislima ljudi prisutnih na seansi ili drugih misli u vezi kojih prisutni ne znaju ništa.
Ovaj bi se pogled, kako se smatra, slagao s priznatim činjenicama hipnoze i s rezultatima eksperimentalne telepatije, a objasnio bi ono što se pojavljuje kao slučajevi posednuća.
Slična ovoj je spiritistička hipoteza psihičkih zračenja koja u čoveku razlikuje fizičko telo, dušu i posrednički element zvan ‘perispirit’.
To je proređen fluid ili astralno telo koje u određenim osobama (medijima) može izlaziti iz materijalnog organizma i tako oblikovati ‘dvojnika’. On, takođe, zajedno s dušom napušta telo nakon smrti i sredstvo je preko kojega se uspostavlja komunikacija s perispiritom medija. Spiritistička hipoteza tvrdi da se komunikacije primaju od bestelesnih duhova. Njeni zagovaratelji kažu da je telepatija nedovoljna da ukalkulira sve činjenice, te da njezina sfera uticaja mora biti tako proširena da uključi sva mentalna stanja i pamćenja živih osoba. Čak i s takvim proširenjem, ne bi objasnila selektivni karakter fenomena kod kojega se činjenice relevantne za potvrdu osobnog identiteta pokojnika razlikuju od onih koje su irelevantne. Telepatija većinom može biti sredstvo preko kojega bestelesni duhovi deluju na misli živih osoba.
Za one koji priznaju da manifestacije proizlaze od inteligencija različitih od medija, sledeće pitanje koje se nameće jest: jesu li te inteligencije duhovi pokojnika ili bića koja nikada nisu bila utelovljena u ljudsko obličje. Odgovor se često teško nalazio čak i kod priznatih vernika u spiritizam, a neki od njih su bili prisiljeni priznati delovanje stranih ili neljudskih inteligencija.
Pročitajte: Numerologija: Izračunaj brzo i lako BROJ ŽIVOTNE STAZE, saznaćeš mnogo o sebi
Ovaj zaključak je utemeljen na nekoliko vrsta dokaza:
■ teškoća utvrđivanja identiteta duha – utvrđivanja je li dojavljivač (komunikator) zaista osobnost ili pokazuje da jeste,
■ sklonost lažnog predstavljanja dela duhova koji ih vode kao glasovitih osoba koje su nekad živele na zemlji, iako se na pobliže ispitivanje pokazuju prilično ignorantni prema onima kojima se lažno predstavljaju,
■ trivijalni karakter komunikacija, tako radikalno suprotan onome što bi se očekivalo od onih koji su prešli u drugi svet i koji bi prirodno trebali biti zabrinuti da saopšte informacije o najozbiljnijim stvarima,
■ kontradiktorne izjave koje daju duhovi, a tiču se njihovog stanja, odnosa Boga i čoveka, temeljnih pravila ćudoređa,
■ konačno, nizak ćudoredni ton koji često ispunjava poruke duhova koji pretendiraju prosvetliti čovečanstvo.
Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj. ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem Spirit-ism, St. Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i verovanje u inkarnaciju.
Spiritizam zaista tvrdi da daje nepobitan dokaz besmrtnosti, naučnu demonstraciju budućeg života koji daleko nadilazi bilo koju filozofsku dedukciju spiritualizma i zadaje smrtni udarac materijalizmu. Međutim, ova tvrdnja počiva na valjanosti hipoteze da komunuikacije dolaze od bestelesnih duhova, a nema podršku onih koji zastupaju telepatsku hipotezu ili demonski uticaj. Ako bi ovi poslednji trebali dokazati fenomen, objasnili bi ga bez rešavanja ili čak izazivanja problema ljudske besmrtnosti.
Ako bi ponovo bilo pokazano da argument temeljen na činjenicama normalne spoznaje i prirode duše ne može proći kritičku proveru, ista provera bi sigurno bila fatalna za teoriju izvedenu iz medijumističkih izjava, koja nije samo rezultat abnormalnih uveta, nego je otvorena širokom polju različitih interpretacija. Čak tamo gde je svaka sumnja varke ili tajnog dogovora uklonjena – a što je redak slučaj – kritičan istraživač će doći na ideju da fenomen koji se sada čini neobjašnjivim može eventualno, poput mnogih drugih čudesa, biti objašnjen bez pribjegavanja spiritističkoj hipotezi.
Oni koji su na temelju svojih filozofskih dokaza uvereni u besmrtnost duše mogu kazati da komunikacije s duhovnim svetom pojačavaju njihovo uverenje. Ali odbaciti svoju filozofiju i staviti sve na spiritizam bilo bi više nego riskantno, jer bi to barem posredno pružilo opravdanje za potpunije odbacivanje duše i besmrtnosti. Drugim rečima, ako bi spiritizam bio jedini argument za budući život, materijalizam, umesto da bude istisnut ponovno bi trijumfirao kao jedina moguća teorija nauke i zdravog razuma.
OPASNOSTI
Uz ovaj rizik filozofske pogreške, moraju se dodati mentalne i ćudoredne opasnosti koje za sobom povlače spiritističke prakse.
Koja god objašnjenja bila ponuđena za ‘moći’ medija, njihove prakse pre ili kasnije uzrokuju stanje pasivnosti koje ne može ništa drugo doli naškoditi duši i umu. Ovo je jasno kod hipoteze uplitanja stranih duhova, jer takvo posednuće oslabi i nastoji izbrisati identitet ličnosti. Slični rezultati se mogu očekivati ako se podrži druga hipoteza prema kojoj pritom dolazi do dezintegracije ličnosti. U oba slučaja ne iznenađuje što će mentalna ravnoteža biti narušena, a samokontrola oslabljena ili uništena. Pribegavanje spiritizmu često proizvodi halucinacije i druga zastranjivanja, posebno kod osoba sklonih ludilu i čak onih koji se inače normalno izlažu žestokom fizičkom i mentalnom naporu.
Iz dugogodišnjeg iskustva neki sveštenici su došli do zaključka da svi oni koji su se bavili spiritizmom, kao po pravilu, doživljavaju napast crnih i suicidalnih misli, tj. pre ili kasnije u određenim kriznim situacijama pomišljaju na samoubistvo, a mnogi ga i učine.
Ozbiljna je i opasnost ćudoredne izopačenosti. Praktikovanje ili ohrabrivanje prevare bilo koje vrste je vredno osude; zlo je sigurno veće kada varka pribegne zapitkivanju o budućem životu. Ovakve prakse, kada se koriste i bez namere varanja, potkopavaju temelje ćudoređa, jer proizvode dezintegraciju ličnosti ili pozivaju upad strane inteligencije.
Pročitajte: Numerologija: Izračunaj brzo i lako BROJ ŽIVOTNE STAZE, saznaćeš mnogo o sebi
Može biti da se medij ‘možda isprva prepušta poticajima impulsa koji mu mogu doći kao od neke više sile, ili ga u razvoju njegove automatske romanse pokreće instinktivna prinuda – u bilo kojem slučaju, ako nastavlja ići na ruku i ohrabrivati ovo automatsko poticanje, malo je izgleda da može dugo zadržati neumanjenu iskrenost i zdrav razum’ (Podmore, Modern Spiritualism, II, 326 sqq.).
