Mrzim sve postojeće klišee o oproštaju.Znam svaku poslovicu, svaki savet, svako opšteprihvaćeno mišljenje o ovoj temi, jer sam pokušavala u literaturi da nađem odgovor. Pročitala sam sve postove na blogovima koji su posvećeni iskustvu otpuštanja ljutnje. Zapisivala sam Budine citate i kačila te papiriće po zidu. Znam da to nije jednostavno. Znam da poslovice umaraju. Znam da jaz između “odluke da se oprosti” i pravim osećajem smirenja može izgledati potpuno nepremostiv. Ja znam.
Oproštaj je ogromna džungla za one koji žele pravdu. Sama pomisao da će neko proći nekažnjeno posle toga što je uradio pričinjava bol. Mi ne želimo da sačuvamo naše ruke čiste, tragovi krvi prestupnika bi nam savršeno odgovarali. Želimo da izravnamo račune. Želimo da oni osete težinu onoga što su uradili, a ne mi.
Oproštaj izgleda kao krajnja izdaja samog sebe. Vi ne želite da odustanete od borbe za pravdu nakon što se to desilo. Bes gori u vama i truje vas sopstvenim otrovom. Vi znate sve to, ali ne može da otpustite situaciju. Bes postaje neodvojivi deo vas kao srce, mozak ili pluća. Poznat mi je taj osećaj. Poznat mi je osećaj kada bes u krvi bije u taktu pulsa.
Ali evo šta treba shvatiti o ljutnji: to je instrumentalna emocija. Mi smo ljuti zato što želimo pravdu. Jer mislimo da je ona korisna. Jer pretpostavljamo da ako smo ljuti, tim ćemo više promena biti u stanju da izvršimo. Ljutnja ne shvata da je prošlost završena i šteta već nanešena. Ona govori da će osveta popraviti stvari. Ona je u potrazi za pravdom.
Osim toga pravda koju želimo nije uvek realna. Biti ljut, to je kao da stalno otvarate ranu da krvari, smatrajući da ćete se na taj način spasiti od formiranja ožiljka. Mislite da jednog dana može doći čovek koji vam je naneo nepravdu i napravi šavove sa takvom neverovatnom preciznošću da nikada nećete znati da je tamo nekada bio rez. Istina o ljutnji je da to nije ništa nego odbijanje od izlečenja, jer se bojite. Jer se bojite da ćete kada se vaša rana zategne morati da živite u svojoj novoj, nepoznatoj koži. A vi želite da vratite staru kožu. A ljutnja vam govori da je bolje da se krvarenje ne zaustavi.
Kada u vama sve kipti, oproštaj izgleda nemoguć. Mi želimo da oprostimo, jer intelektualno znamo da je to najzdraviji izbor. Mi želimo spokojstvo, mir koji oproštaj nudi. Želimo oslobođenje. Želimo da se bunilo u našem mozgu smiri, a ipak ne možemo da nađemo način za to.
Jer glavnu stvar o oproštaju nam niko nije rekao: on ništa neće popraviti. To nije gumica koja će izbrisati bol zbog onoga što vam se desilo. On neće poništiti bol, sa kojim ste živeli, i neće vam podariti odmah mir. Pronalaženje unutrašnjeg mira je dug, težak put. Opraštaj je upravo to, što vam omogućava da izbegnete “dehidrataciju” na putu.
