Naši snovi i želje, naša maštanja o sreći redovno se razbijaju o grebene surove stvarnosti. Šta da učinimo da naše nade ne doživljavaju krahove?
Jednostavno je – potrebno je da shvatimo da su sreća i naše iluzije o sreći dve potpuno različite stvari.
Još od ranog detinjstva, slušajući bajke i priče, stičemo pogrešnu predstavu o tome šta sreća jeste. Tada jedva čekamo da odrastemo, da budemo slobodni da radimo šta god poželimo, da postanemo nezavisni. Međutim, dešava nam se upravo suprotna stvar. Ulećemo u silne obaveze, brige, ograničenje, kompromise, dogovore i poslovne, moralne i finansijske dužnosti.
“I živeli su dugo i srećno…” tako se završavaju skoro sve bajke. Međutim, niko deci ne govori da život počinje tamo gde se bajka završava. Niko im ne govori da nakon svadbe ne sledi kraj svim mukama, već zapravo počinju svađe, prevare, razvodi, otuđenosti, sudovi, podela imovine… Naša očekivanja kako sreća treba da izgleda uvek nailaze na otpor realnosti. Što su naša očekivanja veća, veća je i naša nesreća kada se ona ne ostvare.
Iluzija sreće koju stičemo u detinjstvu prati nas kroz čitav život i sprečava da istinski uživamo u njemu. Verujemo da ćemo biti srećni u budućnosti ako uradimo ovo ili ono, steknemo više novca, ako kupimo baš one cipele ili ovu haljinu… Industrija koristi ovu našu sklonost maštanju o sreći obilato i tera nas da kupujemo još više.
Skloni smo romantiziranju prošlosti. Pripisujemo nekim prošlim vremenima, pod uticajem nostalgije i mašte, veću lepotu i vrednost.
U svemu tome zaboravljamo da je ovaj, sadašnji trenutak sve što zaista imamo. Zaboravljamo da je sreća unutrašnje stanje i da nije u vezi sa spoljašnjim događajima.
