Kroz čitavu istoriju su postojale žene koje su odbijale da ostanu u kalupu koje im je društvo određivalo. One su često imale veća muda od svojih muških savremenika, ali im je život bio večita borba.
Šta da radi jedna žena koja je ceo život posvetila tome da bude bolja osoba, da bude pametnija, jača, obrazovanija, kulturnija, sposobnija, koja je stalno radila na pobeđivanju same sebe, jer je mislila da je to zadatak svakog ljudskog bića i jer su je od malena učili da “ne mogu” nije opcija… samo da bi shvatila da joj među muškarcima nema ravnog?
Takva žena je najusamljenije biće na planeti. Ona želi ljubav, ali nema kome da je pruži. Ona želi pravog muškarca kraj sebe – onog koji joj je dorastao, onog koji treba da bude i bolji od nje. Ali takvog nema.
Možda je nekoliko puta u životu pružila šansu ovom ili onom tipu. I svaki put se razočarala, jer tamo gde je trebala da se osloni na njega, on se srušio od slabosti, tamo gde joj je trebala pomoć, on je bio potpuno bespomoćan, tamo gde je računala na njega, otkrila je da može računati jedino na sebe, tamo gde joj je on trebao da podele teret, završila je noseći ona njega.
