Svi smo mi skloni poistovećivanju sa svojim bolom.
A to, u principu, nije tako loše. Svi mi imamo priče. Bili smo na vrhovima planina, bili smo na tamnom dnu, bespomoćno nošeni snažnim strujama beznađa. Svi mi znamo kako izgleda predivna i magična strana života, kao i ona strana koja je mračna. Pričamo svoje priče jer poznajemo i druge koji su bili u toj situaciji. Pričamo im kako bi podsetili sebe na to gde smo bili i koliko smo daleko dogurali. Pričamo im kako bi ih zamolili za pomoć, nadajući se da će nas neko uhvatiti za ruku i neće nas pustiti. A ponekad svoju priču pričamo kako bi sami sebe oslobodili.
Međutim, isto se tako moramo da se zapitamo ima li granice u pričanju o našoj patnji i prepuštanju tom bolu. Jer pričanje svoje priče nije uvek bezbolno. Ponekad moraš da se vratiš i proživiš trenutke za koje bi radije volela da ostanu u nekom dalekom kutku našeg uma. Ali bol, razočaranje i ljutnja koju smo prevazišli mogu ponekad motivisati veliku kreativnost, tako da često to ponovo proživljavamo i o tome pišemo i onda to pružimo svetu i kažemo, “Evo, kroz ovo sam prošla,” i nadamo se da će se u tome još neko prepoznati.
Za neke od nas je teško krenuti dalje, preboleti. Neke od nas su oduvek bili sentimentalni. Držimo se svega. Čestitiki za sedmi rođendan, crteža iz petog razreda, dnevnika iz srednje škole. Kažemo sebi da ćemo to sve baciti, ali nikad to ne učinimo. Vežemo se jer volimo da se sećamo.
A isto to volimo da proživljavamo i u sebi.
Naša sećanja nose slike osmeha nakon duge noći. Komplimente bivših ljubavi. Rečenice nečijih tuđih priča usađene u naš um. Melodije muzike koju smo slušali s prijateljima punim strasti za životom. Notesi sećanja prepuni memorija od kojih nemamo koristi, ali ne možemo da ih odbacimo.
A sve to nam ne pomaže kada želimo da krenemo dalje u životu.
Kada stvaramo nove prijatelje kada stari odu. Kada se ponono zaljubljujemo nakon što nam je srce bilo slomljeno. To nam ne pomaže kada pokušavamo da krenemo novom stazom jer je to ono što nam treba, jer znamo da činimo ispravnu stvar. Svi mi volimo uzbudljivi osećaj koji nam daje novi početak; mi nismo fotografije i ne ostajemo zauvek na istom mjestu. Ali nekako, kao da nas to jasno sećanje na prošlost sprečava da u potpunosti prihvatimo nove izazove. Možda zato jer se zbog prošlosti bojimo nečeg novog. Ili se bojimo zaboraviti prošlost za koju osećamo da nas je učinila onakvima kakve danas jesmo.
