Zavoliš, zadržiš, a onda izgubiš.
I ne samo jednom i ne samo jednoga.
Dozvoliš sebi luksuz suza nekoliko puta u životu. I onda neko želi da te voli.
Neko novi.
A tebi postaje teško otvoriti srce i verovati da će ovoga puta biti drugačije, jer unapred znaš da nije. Unapred znaš sve one trnce koji te iz dubina stomaka podsećaju da je to zaljubljenost, ali često ne i ljubav. Znaš i one svađe u kojima si gubila pa dobijala, a sve su redom bile Pirove pobede. Ne veruješ da više postoji neko ko će te naučiti drugačije. I ne možeš verovati. Emocije se troše, nema ih u zalihama. I negde pred kraj, kada si na 5% svoje duše, pojavi se neko novi, ko bi da imaš barem pola koliko on. A ne shvata da te život troši. I da nije moguće svakoga puta ispočetka verovati u bajke sa srećnim krajem. Previše si krajeva doživela da bi o sreći i mislila. A naravno da bi htela. Samo da možeš.
Ljubav te iscedi, uzdigne i spusti na dno, ali i dalje možeš da voliš. Samo malo manje, slabije i polovnije, jer i filmovi se mogu gledati više puta, ali samo prvi put sa onom stvarnom željom i svesvnošću da ne znaš šta će se desiti. Sve ostalo su samo reprize, bez obzire na kvalitet produkcije i režije. Niko nije posebno drugačiji da bi ti ponudio neizvesnost kojoj ne možeš odoliti. A dođe vreme kada odoliš svima i svemu. Vremenu koje je tako glupo ukalupljeno u časove koji život ne znače, jer život nije broj proživljenih godina, već tek nekolicina bljeskova emocija najvećeg napona. Onih koje ti sprže srce, zaslepe oči i oduzmu dah. Nema ih u svima. I nema stalno. Zato se valjda i troše.
Teško to priznaš sebi, a još teže drugima, ali činjenica je da u jednom momentu postaneš ljuštura. Prazna iznutra, a ispunjena izvana. Ljudi te gledaju i žele da te vole, a ne znaju da nemaju šta voleti, jer uzvratiti nećeš moći. Zato se i iznenade, kada shvate da tvoje praznine nije moguće ispuniti. Ma koliko oni bili spremni na to.
Čudno je osećati prazninu u grudima, čak i kada situacija deluje emotivno. Kada te vole, a tebi je lepo, jer uživaš u ljubavi. Ali ne voliš. I znaš da je potrošeno, da možda i nećeš voleti, ali ne odustaješ od ljubavi i ideje koju ona predstavlja. Zaljubiš se u mesta, događaje i odraz sebe u nečijim očima. A ne voliš osobu. Ili vremenom zavoliš ali sa onih 5% sebe koji predstavlja zalepljene krhotine tvog bića. A njemu to bude dovoljno, jer ni ne zna kako se sa onih 100% voli.
Ne postoji punjači koji pune prazne i emocionalno potrošene osobe.
Ne postoje iste emocije.
Neko se voli bez imalo rezerve, straha i promišljanja.
Neko se samo voli.
Nekad je dovoljno i to malo.
Da ljubav preživi i da opstaneš. Sa svojih malo uloženih emocija. Čak i ako dobijaš mnogo više.
