“To si mogla da uradiš kod kuće gde te niko ne vidi. Nisi morala da izađeš napolje ako si znala da će ti dete biti gladno”. Ma mislim o čemu mi pričamo? O kućnom zatvoru za sve dojilje? O tome da žena dok god doji ne sme da ide nigde. Šta onda kada žena mora nešto da obavi? Kad čeka satima u raznim službama s hrpetinom papira da bi odradila hrpetinu birokratije. Šta onda? Da unajmi dadilju jer šta ako se zadrži u gradu duže od dva sata pa joj dete već ogladni, kako bi usred reda da istrči da bi brže – bolje pobegla kući da nahrani svoje dete. Ili se možda podrazumeva da bi svaka dojilja morala da ima muzilicu da bi mogla da ispumpa mleko za ovakve krizne slučajeve jer ne dao Bog da hranjenjem svoje bebe zgadi nečiji burek s mesom u trenutku njihovog hranjenja u javnosti?
Ma znate šta – sise nisu stvorene da bi se plastificirale i gurale frajerima pod nos i u usta. Sise su tu od pamtiveka samo i isključivo da bi mogle da budu hrana našoj deci. I ako će svi ljudi na ovom svetu slobodno da žderu svoju hranu u javnosti zašto to ne sme beba? O čemu pričamo? I samo da se zna – nije tim mamama koje moraju da izvade sisu u javnosti lako. I njih je blam, ali im je prvo i osnovno na pameti njihovo dete. Pa pregrme i sramotu i strah i odvaže se na tako važan korak kao što je prirodno hranjenje. A ako se pitate zašto i kako to znam? Znam jer sam je i ja izvadila nebrojeno mnogo puta, a da nisam bila zaklonjena zidovima od otvorenog sveta. Dojila sam napolju. Kako li sam samo mogla? I u parku i iza parka, čak jednom i u restoranu. Zar sam morala da doziram izlaske napolje ili da starije dete s kanticama, biciklom i ruksakom vučem sa sobom kući da bi nahranila manjeg, dok je svoj ostaloj deci, mamama i tatama u parku bilo dozvoljeno celo vreme da grickaju i piju bez da je ikome palo na pamet reći im : ” Sram te bilo! ”.
