Sve je na ovome svetu privremeno…
Ljubav može biti najveća, najfantastičnija, najlepša sila u kosmosu … sve dok te ne uništi.
Ništa ne boli kao slomljeno srce, nijedna rana ne krvari toliko dugo kao rana na duši.
Kad te voljena osoba napusti, okrene ti leđa i ode, čitav svet oko tebe se zamrači. Nema veze da li je leto u jeku, oko tebe svud je zima i pustoš.
Ponekad ljubav donosi boje u tvoj svet… Ponekad ona tvoj svet lišava svih boja.
U momentima očaja i tuge seti se koliko se brzo sve na ovom svetu menja. Seti se da je čitav kosmos u konstantnom stanju promene. Seti se da nakon svakog pada sledi ustajanje, nakon svake oluje dolazi momenat kad čitav svet sija jasnije i jače u svetlosti za kojom je čeznuo tokom kiše. Seti se kako sloboda opojno miriše i kako je svaki dan na ovom svetu podjednako i dar i stvar čiste sreće.
Ne stidi se da plačeš, ne stidi se da zaključaš vrata i vrtiš u glavi taj foto album jedne ljubavi koje više nema. Ne uskraćuj sebi vreme za tugovanje i pravo na suze, jer nakon doba patnje uvek dođe doba radosti. Što pre pregrmiš tu “zimu osećanja” pre će se i mraz i led sa tvoga srca otopiti.
Sada ti izgleda tako daleko svaka mogućnost da ikad otvoriš oči bez suza, da ikad više pogledaš u plavetnilo neba i da ti lepota ispuni dušu. Sada ti tako daleko i nemoguće izgleda da opet budeš srećna.
Ali znaj da je sreća tu iza ćoška. Ona te čeka da ozdraviš. Kao svaki bolesnik, moraš sebi dopustiti vreme mirovanja, moraš dati sebi oduška. Spavaj, razmišljaj, plači, moli, misli, gledaj serije, čitaj, jedi, spavaj, pati.
Jednog jutra ćeš se probuditi očišćena od bolesti. Jednog jutra ćeš se probuditi snažna, obnovljena. Jednog jutra ćeš zastati na pragu svog doma i osetićeš da si opet ona stara, svoja… samo jača i bolja.
Jednog dana ljubav će opet obuzeti tvoje srce. Ne plaši se, šanse su na tvojoj strani. Još nikada nije pao takav mrak, nakon kojeg nije svanulo.
Jednom si bila srećna sa njim. Veruj, bićeš ponovo…
