Ali, sad me ipak nekako baš brine, koliko bi ljudi ipak ostalo bez posla. Da li bi se snašli bez svih lajfkoučova i tutorijala kako da… ovo ili kako da… ono. Ma, ne. Ko zna da li će se ikada desiti ta mini apokalipsa koja bi uticala samo na internet, a ostavila struju. Mislim, i sve te sprave u bolnici rade na struju, da se ne ponavljam za veš i sudomašinu, ne bih mogla biti srećnija bez te dve spravice…ne, ne, da perem na potoku. Pa, odakle mi potok?
Možda bi kao za vreme bombardovanja, bilo i više beba, kao što je poželela vlast, a bez da se svađaju feministikinje i domaćice uživo na televiziji i pričaju kako ove jedne vređa očekivanje da rađaju a ove druge bi rađale još ali nemaju kad od silnih obaveza oko postojeće dece. Sad mi nešto pade na pamet, pazi – ne bi morala ni televizija da postoji. Pa, majke mi. Šta će nam. Kad već ostanemo bez interneta, neka nema ni toga. Gledajte to sa vedrije strane, imaćemo više love, nećemo plaćati pretplatu za tv, ni internet ni kablovsku. U, što bi to bilo zgodnoo! I biblioteke bi otvorile još “ekspozitura” i zaposlile još onih što su, sem interneta ostali i bez posla. Pa bismo opet čitali, i razmenjivali knjige. I viđali se češće. Možda organizovali više pesničkih večeri. Ili večeri razmene recepata, jer sećate se, svi recepti su nam ostali u nekom folderu. Ili smo skidali direktno sa kuvarskih sajtova koji više ne postoje, nismo ludi bili da prepisujemo recepte, kad je to tako staromodno… Onda bismo češće obilazili tetke, bake i strine, i prepisivali njihove zbirke recepata a one bi bile srećne što nas vide i ponosne što hoćemo njihov recept za tulumbe, i pakovale bi nam orahe i dunje sa ormana da ponesemo kad već hoćemo da kuvamo. Ne bismo im rekle da smo tu samo zbog recepata, a pomalo nam je i dosadno jer nemamo internet….
Da, u početku bi nam bilo dosadno. Prvo bismo bili ljuti, i psovali bismo 21. vek i napredak i tehnologiju, ali baš duboko verujem da bismo vrlo brzo shvatili da nam nikada nije ni trebao. Da je ubrzao naše živote, napravio od nas robove i ljude koji uvek kasne i koji i u kupatilo idu sa telefonima.
Ali, eto, ja imam san, i silno želim da se ostvari. I znam da će mi masa prilepljivati razne šarene dijagnoze, pripadnost nekoj sekti, zatucanost sigurno, slaće mene da sama gajim svinje i šta sve ne, ali možda bi umesto toga oni mogli da napišu šta je njihov san. Šta vi to dragi moji, sanjate a da nije još pratilaca, lajkova, ajfon XY, dugovečnija baterija, više megapiksela?
I da, znam, da bez interneta, vi sada ne biste čitali ovaj tekst, ali ni ja ne bih imala potrebu da ga napišem…
Jasmina Jovanović
