U ljudskoj prirodi je da se bojimo smrti i teško nam je da o njoj govorimo ili da joj prisustvujemo. Međutim, možda upravo samrtnici razumeju smrt mnogo bolje nego mi i mogu nam pružiti utehu
Patriša Pirson, novinarka i autorka knjige „Otvaranje vrata raja: Istraživanje priča života, smrti i šta dolazi nakon nje“ opisuje rezultate svojih istraživanja na temu „prelaska na drugu stranu“.
Sve počinje 72 sata pred smrt
S obzirom da sam u roku od 9 nedelja izgubila i sestru i oca, posvetila sam se istraživanju onoga šta se događa nakon smrti. Intervjuisala sam na desetine ljudi koje profesija smatra za neizlečive pacijente, kao i one koji su doživeli posebna iskustva sa umirućima, pa i sa onima koji su se „vratili iz mrtvih“, odnosno, doživeli kliničku smrt.
Shvatila sam da ljudi spoznaju kada im kucne zadnji trenutak. U periodu od 72 sata pred smrt, oni počinju da govore u metaforama o putovanju. Terminologija je različita, pa tako jedni traže svoje cipele, drugi avionske karte, a treći ponavljaju kako „žele da idu kući“, a zapravo su već kod kuće.
U trenucima dok je ležala na samrti, moja sestra, obolela od raka dojke, ponavljala je uporno „ja ne znam kako da odem“, a čak je spominjala i neke „nesrećne stjuardese.“
Bolničarka Megi Kalanan, koja je radila u Centru za palijativnu negu u Virdžiniji, navodi pitanje jednog pacijenta obolelog od raka gušterače, postavljeno u samrtnom času: „Da li moja žena zna sve u vezi sa pasošem i kartama?“
Meri je pronašla i poseban naziv „svest o bliskoj smrti“ i koristi ga u svojoj knjizi „Konačni darovi: razumevanje specijalne svesti i potrebe umirućih i komuniciranje s njima“. Kalananova je bila u situaciji da neguje stotine pacijenata sve do smrti i smatra da vizije putovanja njenih pacijenata nisu puka slučajnost.
Ima čega da se bojimo ite kako! Treba se bojati susreta sa Bogom! Svi smo mi grešni. Neko više neko manje tako da ne možemo ni predpostaviti kakav će sud Gospod da nam izrekne !