Ponekad bih ga strogo, kao da sve držim pod kontrolom, pitala da li će je ostaviti, hoće li se sabrati i sačuvati svoj brak. Hoće li se opametiti i misliti na decu? Osećala sam da manipulišem, ali nisam mogla da se obuzdam. Mnogo sam se gadila sama sebi zbog toga. On bi tada govorio kako ne zna šta da radi i ne zna šta hoće.
Onda bih, iz očaja, menjala ploču, počinjala da pričam da ga volim, da nam da još jednu šansu… Pa bi iz te skrušenosti i poniznosti odjednom izbio neki bes, neki kvaziponos koji skriva nemoć, u vidu pitanja „dobro, a šta to ona ima što ja nemam“. Onda bi on ponekad rekao da se prosto tako desilo, da nije planirao, da ako je neko kriv, onda je on. Bilo mu je neprijatno od tih mojih nasrtaja da „raščistimo“, videla sam. Pitala sam da li je voli, koliko je voli, kako im je u seksu… Ćutao je. Nikad nije izgovorio da je voli. Posle mnogo godina počela sam da shvatam da je moj muž džentlmen i da neće da mi kaže šta oseća prema njoj iako sam to probala da iščupam iz njega milion puta.
Posle tolikih godina neobraćanja pažnje na njega, toliko strašnog neobraćanja pažnje da je pred mojim nosem imao ozbiljnu vezu, počela sam da ga gledam. Počela sam da se trudim da osetim šta se krije iza njegovih reči. Inače moj muž nikada nije bio nešto pričljiv. Toliko me je nekad nerviralo što neće da sedne, pa da razglabamo o našim problemima koje „on“ stvara. I počela sam da shvatam da njegov manjak reči ne znači manjak osećanja. Da ne znači da si osetljiv ako kažeš sve što ti padne na pamet. Kao, recimo, ja. I onda opet napad razdirućeg osećaja krivice. Ma kao da je đavo ušao u mene…
Kad više nisam mogla da izdržim sve to, otišla sam kod psihijatra. Vremenom, malo sam se smirila. Prestala da mislim da je samo on kriv ili da sam samo ja kriva. Sada učim da o problemima u odnosima ne razmišljam kroz potragu za krivcem. Nije lako, ali počela sam polako da prihvatam odgovornost. Mada, još uvek ne umem da razlikujem odgovornost i krivicu. Ipak, malo je lakše…
Šta će biti s našim brakom – ne znam. Volela bih da mi se vrati. Da sve bude kao pre… Ne, ne kao pre. Ja bih se promenila. Želim da budem bolja. Ali ne znam da li ću ikad dobiti priliku da se popravim. Mi i dalje živimo u istom stanu, ali jedva da progovorimo reč. On se viđa sa njom, ali ne predlaže razvod i ne odlazi. Ne znam da li to radi iz sažaljenja prema meni ili mu je stalo. Bojim se da u suštini nikad neću moći da prebolim to što se zaljubio u drugu iako bih prešla preko svega samo da budemo zajedno.
zena.blic.rs
