Pre nego što sam otkrila da me muž vara, uzimala sam ga zdravo za gotovo. Mislila sam da je moj.
Ne zato što sam imala poverenja u našu ljubav niti zato što sam, na osnovu poznavanja našeg odnosa, osećala da smo vezani. Nije bilo to u pitanju. (U stvari, pre nego što me je prevario, uopšte nisam na taj način razmišljala o vezama. Moje veze uvek su se razvijale stihijski.)
Bila sam sigurna da je moj muž „moj“ jer ga niko drugi ne bi hteo. Nalazila sam mu hiljadu mana i često ga ogovarala sa prijateljicama. Stalno sam se žalila na njega, a i one su se žalile na svoje muževe. Bio je to nekakav obrazac po kom smo provodile vreme. Za svog sam pričala da je nesposoban, lenj, da ga ništa ne dotiče i da će, takav kakav je, živeti sto godina. Briga njega što sudovi stoje, što deca ne pojedu sve što ja mislim da treba da pojedu, što je lom, što isprska kupatilo kad god se tušira, što nije ništa rekao svojoj majci kad mi se obratila zajedljivo, što se nikad ne seti da me iznenadi, što je u stvari šonja i slabić bez ambicije, što ne idemo češće u krevet… Što se ne bavi mojim problemima i ne trudi se da mi pomogne da ih rešim. Dani su tako išli jedan za drugim, a ja sam, leteći od obaveze do obaveze, usput i sasvim ležerno, zvocala i prebacivala, piše zena.blic.rs.
Nisam ga vrednovala. Za sve je on bio kriv.S jedne strane, malo sam žalila samu sebe što mi tako prolazi život. Mogla sam možda da se udam za nekog sposobnijeg, mislila sam. S druge, nisam bila ljubomorna, nisam nimalo brinula kad kasni s posla, nisam morala da se trudim da mu budem privlačna… Bila sam opuštena i hronično nezadovoljna svojim mužem.
Naravno da mi nije padalo na pamet da mu gledam telefon. Hvalila sam se kako uopšte nisam ljubomorna. Bila sam tako zadovoljna sobom što sam iznad toga…Onda mi se jedno veče pokvario telefon. Uzela sam njegov da podesim alarm. Iskočila je poruka na „Viberu“. Nepoznato ime, slika lepe žene i „želim te“. Oduzela sam se. Ništa. Kao mrtva. Sekund kasnije pošla mi je krv na nos. Nešto kasnije sve u meni počelo je da krvari…
