Već u prvoj rečenici, osim ove činjenice, priznala je i da je jedini muškarac koji je ikad hteo da je drži za ruku zapravo samo ubijao dosadu.
Džoi je progovorila o tome kako se oseća i kakav pritisak je društvo vršilo na nju zbog ove činjenice. Priznala je da se osećala kao jedina osoba na ovom svetu koja nikome nije privlačna. Zbog toga joj je bilo neprijatno, a delimično i zbog toga što niko nikada otvoreno ne priča o tome.
“Koliko znam, nikoga nikad nisam privukla. Jedine veze koje sam imala bile su preko interneta. Jedini dečko koji je hteo da se sastane sa mnom uživo, samo me je zagrlio. Na internetu sam upoznala potencijalne partnere, ali bi njihov interes brzo splasnuo kada bi me upoznali’, piše Vivier.
Nevinost se pretvorila u simbol fizičke grotesknosti ili društvene neprihvatljivosti, piše dalje ona, a seksualno neiskusni ljudi se svim silama trude da sakriju tu činjenicu. I ona je u bezbrojnim razgovorima s prijateljicama molila da razgovor ne završi na seksu, ali to se nikako nije moglo izbeći.
Kroz detinjstvo su je učili da kaže ‘ne’, a kada je došla na fakultet, ponadala se da će se nekom muškarcu svieti njen intelekt. Međutim, tako je stvorila mnoga prijateljstva, ali na sastanak je niko nije zvao.
Naravno, Džoi je sve to, još kao mladu devojku, skroz zbunjivalo. Stalno se pitala zbog čega niko nije zainteresovan, šta je to s njenim izgledom da odbija ljude, možda je stvar u karakteru… Međutim, koliko god postavljala pitanja, odgovore nije našla, a ne nalazi ih čak ni danas. Međutim, poslednjih godina više ni ne postavlja pitanja, zadovoljna je sobom i time što je solo:
“Kroz poslednjih nekoliko godina pomirila sam se s činjenicom da sam sama. Trebalo mi je vremena jer niko nije mogao da mi pomogne. Morala sam sama da otkrijem šta to znači za mene, morala sam da stvorim svoj život umesto da čekam srodnu dušu. Ovo nije moj prvi izbor, ali ne mogu biti očajna zbog toga.”
