Kako da prepoznamo znakove anđela
Pogotovo nisam slutila da je moje klupko bilo spremno da se odmota. Naime, posle nekoliko dana je i meni pukla brojanica koju sam mnogo volela i bordo staklići su se raspršili po parketu joga studija. Dok prenosim informaciju drugarici obe konstatujemo da smo tog dana imale i doživljaj sa perima u kosi. Ok, pomislim, nije to nikakav znak, to je baš slučajnost. Ali, posle samo nekoliko dana moja privatna učenica mi u udobnoj vračarskoj atmosferi kaže da neizostavno moram pročitati knjigu o anđelima koju je napisala Lorna Birn, žena koja ih vidi i razgovara sa njima.
Onda shvatim da ni jedan anđeo nije ni doneo ni odneo šalu, već da događaji nisu ni malo slučajni. No, ljudski um je čudo, on se nekad upinje da zaboravi iako se nevidljiva očiglednost trudi da mu pokaže da postoji. Zaboravim opet nekako sve to ali samo do naprasne želje da sređujem police sa knjigama i kutijice koje na njima stoje kao ukrasi. U jednoj od njih, za koju sam mislila da je neću skoro otvoriti, pronađem tri ptičja pera na koja sam ostavila kao anđeoske simbole u sopstvenom stanu.
Utom, posle nekoliko dana, osoba koju sam iz milošte ranije zvala Anđeo a sada je moj dobrotvor, nađe, takođe među knjigama, moju staru anđeosku porukicu njemu. Te reči su pokazale samo jedno – da nisu više potrebne, da su znakovi bili tu da pokrenu silni osećaj da je vreme da poverujem. I jesam, a znakovi su se i dalje ređali, kad god se porodio tračak sumnje, jer poverenje je proces. U moj život se vratio jedan pesnik koji mi kaže da želi da bude moj anđeo čuvar, a ja, sa druge strane, izazvana željom da sve još jednom proverim, otvaram knjigu drugog pesnika, Dragana Jovanovića Danilova, koga svim srcem i dušom volim i pomislim – volela bih da je u baš u ovoj zbirci neka pesma o anđelu. I nađem je.
Kijevski hor i mir koji doživim svaki put kada se opustim i pomislim na anđela čuvara moćniji je i od vrele litice na desnoj strani grudi koja bubri od kanalisane energije. To je mir kome sam oduvek težila, iznad svega i izvor svega.
Kad rekoh da nisam posebno razmišljala o anđelima, mislim na pokušaj komunikacije ili shvatanje da su zaista više od priče, želje, alegorije ili umetničkog prikaza. Čudno, jer sam tokom godina kastanedinskog traganja prošla i tutorijale jednog pravog šamana i kanonsku veru koja me je odvela čak u rumunski grad Jaši, ali anđele niko nije spominjao.Sećam ih se sa slika, kao što je, na primer, Direrova “Melanholija” bila na naslovnoj strani jednog “Matematičkog lista”, moje omiljene časopisne literature iz ranog detinjstva.
I dan danas obožavam tu graviru na kojoj krilato biće sedi i misli se, u očiglednoj utučenosti (mada meni lično to biće i ceo prikaz nikada nije delovao depresivno, naprotiv, može biti zbog entuzijazma i ljubavi prema matematici i ocu koji me je njoj podučavao ili, pak zbog mnoštva zanimljivih predmeta oko tog melahnoličnog anđela ili, pak, zbog lepote gravire koja prevazilazi, u stvari, svaki pokušaj melahnolije).
Možda ste već imali kontakt sa anđelom, ali tada niste svesni da je čuvar u vađoj blizini
Ne znam, samo znam da je to, moguće, bio moj prvi lični i likovni kontakt sa anđelom. Ja, mali adept u matematici a anđeo sa maskom tamnine na licu ali sa, ipak, jarkim očima. Koliko god da taj anđeo oslikava melanholiju samog umetnika ili doba u kojem je živeo, koliko god da je namrgođen, težak i mrzovoljan, pogled mu sija i balansira u tom kreativnom, usitnjenom haosu pod budnim okom planete Saturn. Pored anđelice je, između ostalog, i peščani sat u kome su potrošeno i nepotrošeno vreme izbalansirani, nade ima, zbir brojeva na magičnom matematičkom kvadratu je uvek 34, a melahnolični pogled se da ispraviti – anđeo će pomeriti ruke, staviti ih pored lica i krenuti da rešava svoje životne zadatke. Bar je to bio i ostao moj adeptsko-laički doživljaj.
A šta piše u nebeskim knjigama? Ko su ta moćna, eterična i svetlosna bića?
Oni bleštavim mačevima čuvaju istočne kapije Raja, prenose božje poruke ljudima u svim kulturama (verovanje u anđele postoji kod Hrišćana, Muslimana i Jevreja), otvaraju vrata neba i sipaju svetlost.
Dionisije Aeropagit u svom spisu “O nebeskoj hijerarhiji” navodi da postoje tri hijerarhije anđela: viša, srednja i niža, u kojima, dalje, postoje vojske anđela koje kreću od najbližih Bogu – serafima, heruvima i prestola, preko načela, arhanđela i anđela čuvara koji su najbliži ljudima. Anđeli imaju svoja imena, dužnosti, ličnost, volju, mudrost i emocije. Njihova mudrost i znanje su veća od ljudskog ali ipak ne znaju šta sve planira Bog. Anđeli su karika koja povezuje ljude i Boga i pomažu kada ih zamolimo, reaguju na izgovorene molitve, hrabre ljude i priljubljuju svoju svetlost u svim ljudskim nesrećama, od blatnjavih do rđavo bakarnih, brinu so o ljudima u trenutku smrti.
Takođe, anđeli znaju da nikada neće postati ljudi, a ponekad bi, čini nam se, želeli kao što bismo i mi voleli da postanemo kao oni. Anđeli mogu da poprime fizički oblik ako to žele, a čini mi se da često i požele. Možda, kada mi poželimo da budemo jedno sa poslatom svetlošću oni požele da čuju šta ima da im kaže naše telo. I Biblija kaže da “anđeli žele da zavire” u budućnost (1. Petrova 1:11, 12).
Prvenstveno, oni su stvoreni da pomažu, daju, čekaju, čuče, pričaju, vole, podržavaju i teše. Ako je potrebno i da se sasvim stope sa telom čoveka koga prate, da bi mogao da oprosti, pređe, prepozna, podeli svoju bol. I Isusu su pomagali, na početku i na samom kraju, pre nego što je umro (Marko 1:13) i (Luka 22:43). Reč “anđeo” prevod hebrejskih i grčkih reči koje znače “glasnik”. U prevodu glasnik a u energiji i tešitelj, kao na meni omiljenoj slici “Anđeo teši Isusa u Getsemanskom vrtu” Karla Hajnriha Bloka.
Kad smo već kod slikarstva, setimo se “Blagovesti” Leonarda da Vinčija i Vilijema Voterhausa, “Belog anđela” u manastiru Mileševa i Đotovih anđela koji obožavaju Bogorodicu.
Svetlosan, blag, beo, najveći, najmanji, brz, strog, eteričan, ublažitelj i utešitelj, sve to može biti jedan anđeo, a kada je priča o anđelima čuvarima počela da se spominje? Još je Platon u “Fedonu” naveo da Bog dodeljuje duha zaštitnika svima.
Kakve poklone nam donose darežljivi anđeli
U Evanđelju po Mateju (18:10) Isus govori o decii: “Pazite da ne prezrete ni jednog od ovih najmanjih jer, kažem vam, anđeli njihovi na nebu uvek gledaju lice Oca mojega, koji je na nebesima.” Prvi hrišćanski teolog koji je objasnio strukturu anđela čuvara je Honorius Augustodunensis iz 12. veka. Da ništa nije bilo uzalud dokazuju duše koje se mole i pevaju. Mnogi od nas, sami i uz kanonske pesme, ali i uz grupu ABBA i “Eurithmics”. Verujemo u anđele zajedno.
A šta nam daruju darežljivi anđeli, kako stavljaju ruke na naše rane, šta možemo od njih naučiti? Kako to oni nas nose na rukama, ako je potrebno, kako da im olakšamo, čemu da se približimo? Ushićenje i ezoterija koje možemo da doživimo u zamišljanju ili parelelnoj realnosti neće nas nužno razviti, da napredujemo. Ono što je ubedljivije je podeliti arhetipsku anđeosku energiju u sopstveni život, biti bez zavisti, neoproštaja i mržnje.
Kada sam počela da pišem ovaj tekst došao je golub na moj sims, nisam ih videla od kad sam se useila u stan u kome trenutno živim, tada su dolazili su u jatima i smetali mi.
Sada sam pticu pogledala darežljivim pogledom. Kao da mi je dodala snage, jer sam se premišljala hoće li neko poverovati u ovo što pišem, znam dobro šta su sumnja i neverica. Ali znam i šta znači pronaći pero na trotoaru kad očekuješ odgovor i osetiti toplotu svetlosti u stanju bez misli. Poslušajte me. Idite do Zaliva anđela u južnoj Francuskoj ili u Los Anđeles, ili, jednostavno, samo šapnite nekome na uvo da ga volite i čuvate, dozivajte i doživite.
“Kad počnemo da mislimo na anđela, on počinje da se prikazuje. Njegovo prisustvo je sve bliže, sve življe. Samo što se u početku prikazuje kao i tokom celog života: kroz druge” – napisao je Paolo Koeljo u “Anđelu čuvaru”. Slušajte. Osluškujte. I čuvajte. Čuvajte svog anđela kao što on čuva vas, kao nađenu sreću na sred puta, kao zlaćani novčić koga držite u džepu kaputa da biste ga dotakli dok hodate, jer anđeli su upravo to, srećni deo nas koji je uvek tu, u džepu naše duše.
Izvor: Kurir
