Nadam se da će me zaprositi i da ćemo osnovati porodicu. Možda mislite da je to glupo sa moje strane. I ja se ponekad zapitam da li je to ispravan put. Ali, koliko ljudi danas uopšte stupa u brak iz ljubavi? Između ostalog, ne vidim drugi izlaz.
Šta će mi doneti raskid sa njim? Ostaću ponovo sama, osuđena na brojne propale dejtove, a i pitanje je da li će se naći uopšte neko ko će hteti nešto ozbiljno sa mnom. Nije tako lako naći dečka kada si na korak od tridesete, kao što je to bio slučaj kada sam imala recimo 22 ili 23 godine. Gde uopšte da upoznam nekog kvalitetnog? Slabo izlazim, radim samo sa ženama, ne koristim društvene mreže u tu svrhu – sve u svemu, čini mi se, ako ga ostavim definitivno ću biti osuđena da ostanem usedelica. A, ja nisam žena koja može sama kroz život.
Ako sam već iskrena, reći ću vam još i ovo – da, prevarila sam ga. Više puta. Jer fali mi strast, fali mi osećaj da me neko privlači, to tako dugo nisam osetila. Čak sam imala i paralelnu vezu; nije uspela. Ipak, iz svih tih prevara naučila sam da je malo takvih muškaraca kao što je on – dobrih, postojanih, sposobnih i vernih. I zato ostajem sa njim, iako u meni nema nikakve ljubavi za njega. Bar ne one prave partnerske, premda ga svakako volim kao prijatelja.
Iz perspektive onih koji znaju moju priču ja sam sebična, nemoralna i bezobrazna. Ne slažem se, ja se samo brinem za sebe na način na koji najbolje umem. On nikada nije osetio niti naslutio da ga ne volim – dobra sam devojka, brinem se za njega, govorim mu lepe stvari, pravim mu društvo, podržavam ga u svemu… Na kraju krajeva, ja sam ta koja podnosi žrtvu, a ne on, zar ne?
dnevno.rs/ Ana I. / kurir.rs