Koliko puta ste sebi postavili ovo pitanje: “Zašto to da pamtim, kad ima na internetu?”, ili “Zašto ovo da učim napamet, kad znam gde mogu da ga nađem kada mi zatreba?”
Internet je postao neka vrsta spoljašnjeg hard diska za naš mozak. Umesto da u sopstvenom mozgu skladištimo saznanja, oslanjamo se na internet. Umesto podataka, mi pamtimo njihovo mesto na mreži. Tako u svom mozgu čuvamo samo svojevrsne šortkate (prečice) koje vode do istinskog znanja. Ono više ne počiva u nama samima. Na internet prebacujemo odgovornost za pamćenje. Kada želimo da pristupimo podacima, mi ne posežemo za sećanjem, već se okrećemo globalnom skladištu – internetu. Kao rezultat toga, naša sposobnost memorije slabi…
Ljudi koji su godinama “prikopčani” na Internet nisu isti kao oni koji su odoleli iskušenjima novih tehnologija. Po rečima stručnjaka, kod aktivnih korisnika globalne mreže koji provode po 12 sati dnevno za kompjuterom, menja se ne samo ponašanje, već i ono najvažnije – mozak. Oni “trče” sa jedne na drugu stranicu, raspravljaju na forumima, odgovaraju na imejlove, čitaju novosti, četuju i – sve to istovremeno. Pri ovakvom načinu eksploatacije moždanih vijuga, čovek ne može da se ne promeni.
Dr Gari Smol, direktor Centra za istraživanje pamćenja i starenja na Kalifornijskom univerzitetu, u svojoj novoj knjizi “iBrain: Kako preživeti tehnološko menjanje mozga” piše: “Internet umanjuje sposobnost koncentrisanja i razmišljanja, pa mozak vremenom počinje da očekuje protok informacija u onom obliku u kojem ih distribuira Mreža – u obliku brzog protoka čestica. Mišljenje postaje fragmentarno, a čitanje – površno. Delovi mozga odgovorni za apstraktno mišljenje i empatiju, praktično atrofiraju”.
