Odmah da razjasnimo – ne ložim se na „Seks i grad“, ali ne zato što živim od babine penzije pa mi taj „Njujork svet“ izgleda suviše glamurozno i urbano, nego , prerasla sam to da se ložim na serije. Iskreno, briga me što su neke tamo četiri žene, šatro neudate u 40-im godinama, pa o tome svaki dan razglabaju međusobno.
Neudata sam i ja u 35. godini, pa ništa. Niko me ne gleda kao osmo svetsko čudo, niti mi aplaudira zbog toga. Evo, živim, dišem, jedem, i ništa mi ne fali.
Sažaljivo i prezrivo pitanje „Joj, a kad ćeš ti više?!”, pa komentari koji mu slede: “Ostaćeš sama. Svi tvoji su već odavno u braku. Evo ja, već dvoje dece, a mlađa sam od tebe.“… sve ređe mi upućuju jer, kapiram, misle da su mi prošli i zadnji vagoni poslednjih vozova, pa nema potrebe da mi sad i oni staju na muku i sipaju so na ranu, koja tako obilato krvari. Možda se slomim pred publikom pa bude neprijatno. Moraće da me teše, pa sutra ogovaraju sa muževima uz kafu.
Mislim se, pitaj, šta hoćeš, ionako to shvatam kao mentalno razgibavanje, a ne zakucavanje na krst koji sam, svakako, sama izabrala da nosim. Od priča “uspešna sam žena, radim, treniram, oblačim se kao za francusko izdanje ‘Voga’, njuškam vino u čaši, i muškarac mi ne treba”, imam mučninu u najavi. Makar preskoči da nas o svemu tome obaveštavaš na Fejsu i poštedi svet tvoje nezainteresovanosti, jer i nas svakako zabole za tebe. Njuškaj čašu dostojanstveno i ne selfiraj se. Ja priznajem – meni muškarac treba. Mislim, pa šta bi mi drugo trebalo?
Mislim, umem ja da volim, nisam ja neka psiho osoba sa odsustvom emocija… ali, jednostavno, neću da se razmnožavam i tu je kraj svake priče! Briga me za taj “neviđeno dobar osećaj” kad ti prvi put spuste čedo na grudi, a o kome sve majke toliko pričaju iznova i iznova. Briga me za tu malu verziju tebe, koja te gleda kao u boga. Meni ga na nedra spuštati nećete.
