Sa kolena na koleno, priča Natan, sa oca na sina, prenosi se magični prsten koji ima sposobnost da onoga ko ga nosi omili u očima Boga i ljudi. Kada je došao u posed oca koji je imao tri sina koja je podjednako voleo, on ga je obećao svakome od njih.
Želeli da ispuni obećanje, napravio je dve replike koje se nisu mogle razlikovati u odnosu na original, i na svojoj samrtnoj postelji dao po jedan prsten svakom sinu.
Braća su zatim počela da se svađaju oko toga ko je u posedu pravog prstena, pa su potražila pomoć neutralnog i mudrog sudije koji im je ukazao na to da je nemoguće odgovoriti na to pitanje.
Postoji mogućnost čak, rekao im je on, da su sva tri prstena replike, da je original izgubljen u nekom trenutku u prošlosti, te da je jedini način da se ustanovi da li i jedan od njih ima pravi prsten samo na njima: drugim rečima, trebalo bi načinom svog života da dokažu istinitost njihovog prstena, da žive bogougodno i ugodno prema drugim ljudima, umesto što očekuju da prsten učini čudo.
Natan potom ovo upoređuje sa religijom tvrdeći da svaki od njih živi u skladu sa verom koju je naučio od onih koje je voleo.
Drugim rečima, Lesing je hteo da kaže da su sve tri religije verovatno istinite, te da je prvobitno verovanje izgubljeno i da se sada nalazi u sve tri konfesije: u judaizmu, u hrišćanstvu, i u islamu.
Šta vi mislite? Da li je ovo preterano banalizovanje? Ili je ovo istina?
Telegraf.rs
