Kad je svet klečao pred našim nogama, mi smo uvek zaboravljali ko smo. Nekako je lakše kada delove sebe predamo u bespuća nekih misli jer one ne bole. Ne zahtevaju od nas hrabrost. One ne nose sa sobom nikakvu odgovornost niti nas plaše. Ne strahujemo. Nemamo najezdu bola uokvirenog za naše oči. Prelazimo granice koje nikada ne bi prešli. Jer znamo da možemo.
Ali kad odigramo sve naše uloge, usudimo li se zaista da budemo oni koji jesmo? Venera u Ribama donela je snove, neke neobjašnjive mogućnosti, ispisala javu. Često ono što smo zamišljali, sada je postalo realnost. Doduše, neopipljiva, ali, samo zato što se nismo usudili. Nije nam se dalo da prošetamo svoja tela i dodirnemo tu jeku koja nas zove. Nije nam se dalo da otvorimo oči na rubu te realnosti jer mogućnosti uvek bivaju lepše kada traju.
Ostale su neodgovorene reči, neodgovoreni pozivi, nikad ispitana pitanja i poznati odgovori. Znamo. Znamo se predobro da bi preloše odglumili. I nije važna to naše ćutanje. Strah je rasparao naše oči. I to se oseti. Naše energije prosto dotiču tuđa tela. Otimamo svoju kontrolu svojoj volji. Hiljadu trzaja u sekundi otkriva sve ono za čime smo krenuli i sve ono čemu nismo došli.
Naše ekstaze vrhunaca primiču se kraju. Izljubljena potamnjena stakla naših tela kriju nezamislive dubine. Uporno odbijamo jer u lucidnosti svega, ipak nas drži razum. Jupiter u Devici opire se tihim sanjanjima. Grize te odore snova. I sve znamo. I opet. Nešto. Negde. Neobjašnjivo. To je sve što možemo reći.
Venera u Ribama sprema se na poslednji skok pred njen ulazak u znak Ovna. Tada će sve postati direktnije, snažnije, jače. Tada ćemo biti suočeni sa svojim željama, strastima. Tada ćemo morati živeti u trenutku. Tada naše slabosti postaju izbrisane. I krećemo. Na put kojem samo mi znamo ime.
Ponekad treba istrgati tu kožu, probiti ta disanja, učiniti se živima. Bar jednom. Jer večnosti ponekad ne traju.
Samozatajni. Trgujemo svime u sebi. Nameštamo prizore. Budimo se tako nikad probuđeni. Vapimo. Ogoljujemo. Nudimo. Ono najbolje od sebe što možemo dati. I tražimo nešto posebno, neobično specifično. Nešto što nije deo neke realnosti. Nešto što zamislimo. Režemo otiske svojih nikad naslonjenih ruku. I čekamo. Svo vreme ovog sveta je naše. I nije. To samo mi znamo.
