Mojsije (Musai a.s.) je, kao što saznajemo iz Biblije i Kurana, ovu veštinu savladao u Zemlji faraona. On se koristio čarobnim štapom kako bi teraao vode da se razdvoje. Čak je poznavao i neke Reči Moći faraonskih zreka (čuvari tajnih znanja). Egipatska magija vam objašnjava kako je i koliko imala uticaja u to vreme.
Magijske moći imena
Bilo kako bilo, da bi se duhovi i bogovi prisilili da postuju njegovu volju, opsenar je morao biti naoružan Rečima Moći i poznavanjem imena bogova. Na taj način on je mogao naredivati božanstvima, ma koliko ona bila moćna. Nije bilo nijednog izuzetka u pogledu broja i moći bogova koji su se mogli obavezati ili prisiliti da deluju po naredbi čarobnjaka. U nekim se slučajevima čarobnjak, u stvari, toliko poistovećivao sa moćima božanstva koje je zazivao, da se čak predstavljao njegovim imenom!
Proučavatelji srednjovekovne evropske magije prepoznaće ovo u nekim postupcima zapadnjačkih verzija Solomonovog ključa, u kojima izvođači sa duhovima razgovaraju ne pod svojim imenom već kao Solomon lično.
Može se prihvatiti da su Reči Moći slične semitskoj teoriji o Najvećem Imenu Boga, koje čak ni posvećenici nisu smeli da izgovore. Smatra se da su Egipćani sa drugim narodima delili verovanje da je ime – ličnosti ili boga – bilo životno vezano za snagu, karakter i duhovni element imenovanog.
Magijsku reč ili ime ne mora poznavati onaj ko je upotrebljava, ali ona svejedno ima svoju moć. Ovo verovanje možda nije nastalo u Egiptu, ali je u njemu ono sigurno bilo prisutno, kao i kod kasnijih čarobnjaka u mnogim zemljama.
U Luvru se nalazi pogrebni magijski papirus koji datira iz vremena Ramzesa II, a u njemu se javljaju varvarske reči i imena: O, Valpaga! O, Kemara! O, Kamalo! O, Amagoa! Uana! Remu!…
Budući da se slične reči javljaju u većini starih magijskih spisa, verovatno nisu sveštenicima značile ništa više nego što znače nama.
Na magijskom papirusu iz Harisa nalazi se postupak kojim zazivač, upotrebljavajući neka imena, poprima ulogu boga Amsua. Ovde je, možda, ključ. Može se pretpostaviti da poistovećivanje čarobnjaka sa duhom ili bogom u rečima ili molitvama, ima za cilj da ga učini tim duhom ili bogom. On je, barem, mogao verovati da može pozajmiti sve atribute i moći dotičnog božanstva, makar i nakratko.
Neraskidive veze
Magijske veštine su se oko 300. p.n.e toliko koristile u Dolini kraljeva, da se na celom Srednjem istoku verovalo da je Egipat naseljen rasom čarobnjaka. Tokom srednjeg veka, ova je ideja uhvatila čvrste korene u svesti ljudi. I za vreme perioda naučnog istraživanja piramida i faraonskih spomenika, zapadnjački okultisti su se takmičili da iz svega egipatskog izvuku misterije. Naravno, došlo je do reakcije. Jedna grupa ppsmatrača – mnogi od njih verovatno sa manje znanja od empirističke škole – proglasila je egipatsku magiju kao nešto što nema osnovu u stvarnosti. Oni su smatrali da jedino magično kod Egipćana jeste njihova religija.
Istina se, kao i obično, nalazi negde između. Kao što je poznato, drevna magija i religija bile su neraskidivo povezane. Zbog toga većina oblika magije imaju sličnosti sa religijskim sistemima. Papirusi i natpisi na grobovima daju nam mnoge nagoveštaje da su obredi, poznati proučavateljima okultnog, bili poznati, a možda su i nastali u Egiptu. Tu je još i svedočanstvo veoma opsežnih sekundarnih izvora – grčki, arapski i hebrejski zapisi – koji sadrže obrede verovatno izvedene i među duhovnicima misirske boginje Izide.
Da li su egipatski zreci bili čudotvorci? Jesu li zaista posedovali neka tajna znanja koja još uvek nismo u stanju ni da sagledamo?
Oni koji žele u to da veruju reći će da. I oni koji poštuju jevrejske, hršćanske i muslimanske svete knjige, takođe će se sa tim složiti!
