Osim višegeneracijskih domaćinstva, Srbija ima još jednu specifičnost – nezrelost ličnosti koja stupa u brak, primećuje naša sagovornica, ističući da to nema veze sa godinama, već sa životnim iskustvom, samostalnošću i samosvešću. Prilikom razvoda, žena u proseku ima 39 godina, muškarac 43, a brak se raspada posle 13 godina. Podaci Republičkog zavoda za statistiku našu sagovornicu ne iznenađuju, pogotovo kad je reč o parovima sa decom.
“Roditelji koji su bili najpre fokusirani na decu, a zanemarili svoj odnos, odjednom postaju više usmereni jedno na drugo. Tada shvataju da su postali stranci. Priča da brak treba negovati ima i biološku osnovu. Sve neurološke veze koje se ne neguju, nestaju, pa tako i naš organizam ne reaguje više na partnera kao nekad. Moguće je i da partneri čekaju da deca malo odrastu da bi lakše podnela rastajanje. Ne treba zanemariti ni godine, strah od starenja i potrebu da se dožive nova uzbuđenja koja su u braku nestala”, kaže Kuzmanovićeva.
Bez obzira na motive razvoda, on je gotovo uvek težak. Prema skali stresa, nalazi se na visokom drugom mestu, posle smrti bliske osobe. Period oporavka je individualan, ali optimalan period za rehabilitaciju je šest meseci do dve godine, otkriva Kuzmanovićeva.
“Vreme zaista igra važnu ulogu, ali ono provedeno bez partnera, jer svaka interakcija aktivira centre koji nas povezuju. Antropološkinja Helen Fišer godinama istražuje biološke reakcije ljudi na rastajanje i ističe da je posebno važan prvi period nakon rastanka, jer se tada na telesnom nivou događaju manifestacije slične onima na početku veze (pojačana osećanja prema partneru, opsesivno razmišljanje, pažnja). Osećaj je sličan zavisnosti od psihoaktivnih supstanci jer isti centri u mozgu postaju reaktivni. Ako nema stimulacije, veze vremenom slabe, tako da će neminovno vremenom biti bolje”, smatra psiholog.
Ima istine u izreci “bolje dobar razvod nego loš brak”. Ali, razvod je, nažalost, u realnosti retko dobar. U partnerima se tada obično probudi inat, pa rastanak počinje da liči na film “Rat Rouzovih”, u kom su Majkl Daglas i Ketlin Tarner vodili borbu do međusobnog istrebljenja.
“Nažalost, manji je broj civilizovanih i zdravih razvoda. Dominiraju neprijateljska i teška rastajanja u kojima su deca žrtve roditeljske manipulacije. Ukoliko se razvodite, prioritet je da prema deci negujete iskren odnos i da razumete da su njemu oba roditelja važna. Takođe je bitno da tražimo podršku od ljudi koji nas razumeju i da se izolujemo od pritiska okoline. Odluka o razvodu je lična stvar i niko ne može bolje od nas samih znati da li želimo da se budimo i ležemo sa tom osobom. Našoj deci je prioritet da mi samo budemo srećni, što roditelji često zaboravljaju”, zaključuje psiholog.
Bolje sprečiti, nego lečiti
Najbolji lek za sve bolesti je njihova prevencija. Isto važi i za razvod:
“To znači pažljiv izbor partnera sa kojim ćemo zasnovati zajednicu, puno zrele ljubavi, umesto odabira bezbednih opcija (“biće dobar otac mojoj deci, iako ga ne volim previše”). Zatim, stalno negovanje braka kroz poštovanje na prvom mestu, a onda dobru komunikaciju, seks, evociranje pozitivnih uspomena o partneru i razloga zašto ga volimo”, savetuje Kuzmanović.
Savetovanje
Daleko manji broj parova traži pomoć bračnog savetnika u odnosu na one koji čekaju da se problemi reše sami od sebe, otkriva nam psiholog.
“Savetovanje ne služi uvek tome da se brak održi po svaku cenu. Ono može da bude i razjašnjenje i uvod u “zdrav razvod”. Dosta zavisi od toga u kojoj fazi partneri dođu na terapiju, jer nekad stvari rešavamo na vreme, a nekada su problemi već toliko razvijeni, da ih je daleko teže razrešiti”, upozorava psiholog.
novosti.rs
