Dve bebe razgovaraju u majčinom stomaku. Jedna pita drugu: “Da li veruješ u život posle rođenja?”
Druga odgovara: “Naravno. Verujem. Mora da postoji i nešto posle rođenja. Možda se mi ovde spremamo za ono što dolazi posle.”
“Gluposti”, odgovara prva beba. “Nema ničega nakon porođaja. Kakav bi to život bio?”
“Ne znam”, odgovara druga beba. “Ali možda ima više svetlosti nego ovde. Mžda ćemo hodati na svojim nogama, jesti svojim ustima… Mozda ćemo imati druga čula koja sada još ne mozemo da razumemo”.
Na to će prva: “To je apsurdno. Hodanje je nemoguće! A, tek jedenje svojim ustima…!
Pupčana vrpca snabdeva nas potrebnim hranljivim materijama. Ona je takođe kratka. Dakle, logicki je isključena mogućnost zivota nakon porođaja.”
Druga beba ne odustaje: “Pa… ja mislim da postoji nešto i možda je drugačije nego ovo ovde. Možda nam više neće trebati pupčana vrpca.”
Prva joj odgovara: “Gluposti. Štavise, ako posle rođenja postoji život, zašto se niko nije vratio odande? Porođaj je kraj života i posle toga nema ničega osim tame i tišine i zaborava. Rođenje ne vodi ničemu.”
“Ne znam baš…”, reče druga beba, “… Ali sigurno ćemo upoznati Majku i ona će se starati o nama.”
Prva beba se nasmeja: “Majku!? Ti stvarno veruješ u Majku? Mogu samo da se nasmejem na to. Ako Majka postoji, gde je ona sada?”
“Pa Ona je svuda oko nas”, reče druga beba, “I mi smo od Nje sačinjeni. Bez Nje čitav ovaj naš svet ne bi postojao”.
“E, pa ja Je ne vidim. Jedini logičan razlog za to je taj što Ona ne postoji”, reče prva beba.
Druga joj reče: “Ponekad, kada si u tisini i fokusiraš se i stvarno slušaš, možeš da osetiš Njeno prisustvo i da čuješ Njen glas pun ljubavi kako ti govori negde odozgo”.
izvor: Mother Earth News
