Vlast je koštala nešto više: potrebno je bilo odreći se nekih svojih uverenja, otvrdnuti obraz, naučiti svemu dati racionalno objašnjenje i frormu istine, umeti odbiti druge, znati svoju cenu (i ona je morala da bude dovoljno visoka) dozvoliti sebi veličanje svog “Ja”, nametati se, bez obzira na odobravanje ili neodobravanje okruženja…
Neke cene bile su čudne, brak se mogao dobiti skoro na poklon, a srećan život je bio skup: lična odgovornost za sopstvenu sreću, umeće dobijanja zadovoljstva od života, spoznaje svojih želja, odustajanje od stremljenja prilagođavanja okruženju, sposobnost da ceni ono što jeste, sopstvene odluke da se bude srećan, samosvest o sopstvenoj vrednosti i važnosti, odbacivanje privilegija “žrtve”, rizika od gubitka nekih prijatelja i poznanika.
Nije svako ko je došao u prodavnicu bio spreman odmah da kupi željeno. Neki, videvši cenu, samo su se okrenuli i otišli. Drugi su dugo stajali zamišljeni, presabirajući dostupna sredstva i pitajući se gde da nađu još. Neki bi počeli da se žale na previsoke cene, tražili popust ili kupovinu na kredit.
A bilo je i onih koji su davali sve svoje mogućnosti i dobijali željeno, umotano u prelepom šuškavom papiru. Na te srećnike ljubomorno su gledali drugi kupci, govoreći da je vlasnik prodavnice njihov poznanik, a da su željeno dobili tek tako, bez ikakvog truda.
Vlasniku prodavnice često su predlagali da snizi cene, kako bi se povećao broj kupaca. Ali on je uvek odbijao, govoreći da bi tada stradao kvalitet željenog.
Kada su vlasnika pitali da li se plaši da ne propadne, on bi odmahivao glavom i govorio da će uvek biti smelih, spremnih da rizikuju i menjaju svoje živote, da napuste poznat i predvidiv život, sposobnih da poveruju u sebe i imaju snage i sredstva da plate za ispunjenje svojih želja.
A na vratima prodavnice već dobrih stotinu godina bila je zakačena objava: “Ako se tvoja želja ne ispunjava – znači da još nije otplaćena”.
bebamur.com
