Posebno su zanimljivi oni koji imaju istovremeno dvostruki – i pozitivni i negativni odnos prema braku. S jedne strane ulaze u brak jer se to od njih očekuje, pa i sami od sebe očekuju, a s druge strane u tome vide nešto negativno. Zašto stupamo u brak ako smo svesni da je prolaznog karaktera i ako ga doživljavamo kao nešto što nam je društvo nametnulo? Da li je brak potreba, ili izbor? Da li je „ono pravo“, ili je prevaziđena stvar?
Dr Milivojević kaže da bi na brak trebalo gledati u društvenom kontekstu: „Mi smo nekako samouvereni i sigurni da je brak ‘prevaziđen’ i ‘zastareo’, da pripada tradicionalnom drušvu. Nažalost, još nismo pronašli ništa što bi brak moglo da zameni. I dok zapad ima krizu braka, na istoku i na jugu ta kriza ne postoji. I dok je na zapadu sve manje dece, na drugim delovima planete – tamo gde je brak čvrsta institucija – tamo borave budući stanovnici ove planete. Kada su ljudi siromašni, kada žive u onome što nazivam ‘zona preživljavanja’, tada je brak potreba. Reč je o tome da pojedinac u takvim okolnostima ne može preživeti bez zajednice sa kojom je upravo zbog toga čvrsto povezan.
To se odnosi i na brak, jer u tom kontekstu ni žena ni muškarac ne mogu podići decu ukoliko nisu čvsto vezani u braku. I ako nekome umre muž ili žena sa kojom ima decu, taj neko mora veoma brzo da se venča ponovo, jer samostalno ne može deci da omogući preživaljavanje ukoliko nema pomoć druge odrasle osobe. Danas, kada ljudi žive u mnogo komfornijem i bogatijem društvu, brak više nije potreba, već je izbor. To znači da danas neko ko ima dovoljno novca može samostalno podizati decu.
Dakle, partner mu za to ne treba. U savremenim okolnostima ljudi u partnerstvu vide potvrdu odnosa ljubavi, krunisanje ljubavne veze. A to znači da je funkcija braka promenjena, da ljudi ulaze u brak iz ljubavi i zbog ljubavi, i da ostaju u braku onoliko dugo dok se osećaju voljenima, dok su u braku njihove psihološke potrebe zadovoljene.“ Tu, upozorava dr Milivojević, nastaje problem, jer mnogi pogrešno poistovećuju ljubav i zaljubljenost i očekuju da u „pravoj ljubavi“ stalno uživaju i da se dobro osećaju. „To je nemoguće zbog toga što su ljubav i zaljubljenost dva različita osećanja. Mnogi misle da je zaljubljenost prva faza ljubavi, ali nije – zaljubljenost je prva faza razočaranja. I zato, za neko vreme kada počnu da smatraju da je odnos u braku ispod nekog standarda, oni prekidaju i traže novog partnera. Na tim osnovama je i nastala kriza braka.“
Prema rečima našeg sagovornika, savremeni ljudi žele kvalitet života, a to prvenstveno vide u tome kako se osećaju. Problem sa osećanjima je u tome što su nestabilna. I zato mnogi ne žele da odrastu, da preuzmu odgovornost, ne žele da liče na svoje roditelje, ne žele da sklapaju brakove. Umesto toga su u ljubavim vezama, žive zajedno, bave se suštinom – a to je ljubav – a ne formom.
Na kraju, zaključuje dr Milivojević, postoji mnogo načina da se bude u braku. Svako bi trebalo da pronađe onaj koji je njemu najudobniji. „Ne bi trebalo uslovljavati svoju vrednost time da li je neko u braku, jer brak nije ni smisao života, ni dokaz neke pobede u životu“, kaže dr Milivojević. „Brak je sredstvo da se osećamo bolje i stabilnije. Naravno -kada ljudi emocionalno odrastu i kada im ta stabilnost bude bila potrebna. I zato oni kojima je teško u braku ne treba da budu mazohisti, jer i razvod je za ljude.“
Jasmina Lazić – Elle.rs / superzena.b92.net
