Ljubav, partnerstvo, obaveza, dosada, dužnost, radost, predavanje, spokojstvo, “za ceo život”… Da li je brak potreba, ili izbor? Da li je „ono pravo“, ili je prevaziđena stvar?
“Venčali su se i živeli su srećno do kraja života.“ Sa ovom rečenicom tonula sam u san prvih šest godina života. Onda sam počela da čitam sama, pa sam počela da otkrivam i neke druge završetke, ali me je ideal srećne udaje za „do kraja života“ držao do ranog puberteta. Model venčanice koju ću nositi tog sudbonosnog dana menjao bi se iz nedelje u nedelju, baš kao i dužina šlepa, prozirnost vela, cipele, broj zvanica, ali jedno je bilo konstanta – model mladoženje (visoki lepi princ) i lepo vreme.
Interesovanje za udaju izgubila sam bukvalno preko noći – na šatorskoj svadbi jedne rođake. Pomisao da ću se saplitati o venčanicu, stajati na štiklama čitav dan dok me u obraze sočno ljubi 500 poznatih i nepoznatih ljudi sa kojima ću morati da skakućem u kolu oko stolova do ranih jutarnjih sati, gušila me kao jedva proziran veo o kome sam toliko maštala. „Ja se neću ovako udavati“, rekla sam tada mami, razmazujući parče voćne svadbene torte po tanjiru.
Sličnu tortu jela sam pre neki dan sa prijateljem koji mi je saopštio da se napokon ženi devojkom sa kojom je sedam godina, pravdajući se da to čini samo zato što je ona u drugom stanju. Pošto je izrecitovao svoju baladu o braku, nagnuo se preko stola i sa sjajem u očima i kiselim osmehom upitao: „A šta ti čekaš?“ „Limunadu“, rekla sam. Dok je konobar spuštao čašu hladne limunade na sto, moj prijatelj je nastavio da žali za momačkim životom koji ostavlja iza sebe, a ja sam ćutke razmišljala. „Pa, ja već živim u nekoj vrsti braka. Samo imam prsten manje i još uvek sam Lazić. Spremna sam da sa voljenom osobom delim i dobro i zlo, ali još uvek nisam spremna da postanem nečija gospođa.“
Možda je za ovakav stav „kriva“ moja porodica. Mene niko ne tera da se udam. Tata se, istina, teško pomirio sa činjenicom da živim sa momkom, mama je protivnik stupanja u brak „iz moranja“, a babina deviza je „minimum tri godine zajedničkog života, pa tek onda svadba, jer svi su oni dobri dok te ne zarobe“.
To što moja baba brak reklamira kao ropstvo ne uznemirava me koliko činjenica da ga mnogi moji vršnjaci tako doživljavaju. Zašto se moj prijatelj ženi ako je već toliko nesrećan zbog toga, kao što kaže? Zašto ja ne vežbam potpis u kome pored mog imena stoji neko drugo prezime?
