Če Gevara – DNEVNIK RATNIKA

Nisu svi baš oduševljeni što je nova knjiga ugledala svetlo dana. Marija del Karmen Arijet, direktorka Centra za proučavanje Če Gevare (da, i to postoji, i nalazi se, naravno, u Havani), pomalo je skeptična. Ona kaže da ne veruje u verodostojnost svih papira koje ima Aleida Marč – od kojih su, kako je kazala udovica, neki bili toliko oštećeni ili napisani u žurbi da je morala da angažuje profesionalce da pomognu u dešifrovanju – ali ima i suštinsku zamerku:

– Moram da se zapitam da li bi Če zaista želeo da njegov dnevnik bude objavljen na ovaj način – rekla je ona.

Bilo kako bilo, ne postoji istoričar, analitičar ili sociolog koji se neće složiti da će nova knjiga samo proširiti kult koji Če uživa u čitavom svetu, pogotovo među mladima. Živi brzo, umri mlad (dobro, na pragu četrdesete, ali ipak i dalje lep), podigni koju revoluciju tu i tamo i izgovori nekoliko rečenica koje će se pisati po zidovima zgrada, a onda i po „zidovima” na Fejsbuku – recept je koji ga je vinuo među ikone 20. veka. Hasta la victoria siempre…
Ernesto Gevara rođen je u Rozariju, u Argentini, kao najstarije od petoro dece Ernesta Gevare Linča i Selije de la Serna i Ljose. Njegovom familijom tekla je španska, baskijska i irska krv, a ostala je zabeležena izjava njegov oca da je Ernestito najviše povukao na irsku stranu, na pretke koji su živeli u bedi i borili se protiv engleskih zavojevača. Njegov otac bio je veliki pristalica republikanaca u Španskom građanskom ratu, verovatno prvom i poslednjem sukobu u istoriji koji se vodio isključivo iz romantičnih razloga.

Malog Čea ni astma nije sprečavala da se bavi sportom – plivao je, igrao fudbal, vozio bicikl, ali je najviše uspeha imao u ragbiju, sportu koji je i dalje veoma popularan u Argentini, skoro kao fudbal ili košarka. Igrao je i šah i sa 12 godina kao od šale pobeđivao mnogo starije od sebe, da bi se potom posvetio poeziji i čitanju: od Nerude, Kitsa, Mačada i Lorke brzo je prešao na Žida, Verna, pa potom na Kamija, Sartra, Lenjina i Marksa.

Ovi poslednji bili su presudni za njegove političke stavove, odnos prema siromaštvu i bogatstvu (do kraja života smatrao je da ne treba da postoje ekstremno bogati ni ekstremno siromašni, i da će čovečanstvo biti zadovoljno ako svi budu imali jednako. Praksa će ga, svedoci smo toga, demantovati).

Studenta medicine na Univerzitetu u Buenos Ajresu nije držalo mesto, pa je odlučio da prokrstari Južnom i Srednjom Amerikom.
Bio je to put koji će promeniti njegov, ali i živote miliona ljudi, od 1950. pa do danas.

U Čileu Ernesto je pobesneo kada je shvatio u kakvim uslovima rade rudari u jami Čukimata. Potresao ga je i susret sa parom koji je živeo u izgnanstvu u pustinji Atakama, i koji nije imao čak ni jedno jedino ćebe. Visoko u Andima video je svu bedu zapuštenih krajeva, spoznao da obični ljudi, koji jedva preživljavaju na svom parčetu zemlje, strepe od moćnih velikoposednika. Onda je zapucao u jednu koloniju leproznih, da bi im pomogao svojim lekarskim znanjem, i video da ljudi koji su potpuno odbačeni od čitavog sveta žive u zajedništvu i pomažu jedni drugima koliko mogu.

Ali više od svega, Če je tada shvatio da Južna Amerika ne treba da bude skup razdvojenih nacija, već da njeno stanovništvo čine ljudi koji imaju zajedničko poreklo i zajedničke ideje. I da to nikada neće postati sve dok je tu Amerika.

– Ovo putovanje motorom otvorilo mu je oči: postoji američka dominacija u ovoj hemisferi, i to je velika nepravda – kazao je britanski političar Džordž Galovej.

Potkraj 1953, tada već sa titulom doktora i još bez nadimka (dobiće ga po poštapalici koju je često koristio i čiji bi beogradski ekvivalent godine 2011. glasio nešto poput „braaaateeeeee”), Gevara će stići u Gvatemalu, gde se povezao sa predsednikom Arbenzom Guzmanom, koji je želeo da stane na kraj latifundijama i pomogne seljacima da bolje žive. Arbenz će ga, zauzvrat, upoznati sa grupom ljudi koja je planirala svrgavanje Fulgensija Batiste.

Pre Batiste, ipak, pao je demokratski izabrani predsednik Gvatemale, kog su Amerikanci svrgli jer nije dovoljno dobro štitio njihove interese. Gevari je to bilo dovoljno:
– Poslednja revolucionarna demokratija pala je kao rezultat hladnokrvne agresije Sjedinjenih Američkih Država, zarad zaštite interesa „Junajted frut kompani” – govorio je ogorčeno Gevara.
Usledilo je iskrcavanje na kubansku obalu u trošnoj „Granmi”, kada je od 82 gerilca preživelo samo njih 22. Malo za bilo šta ozbiljno, činilo se tada Fulgensiju Batisti, koji gotovo da nije ni obraćao pažnju na „26. jul”. Sasvim dovoljno za novi svet, ispostaviće se.

Upravo je ovaj period – dosad prekriven velom tajne jer niko nije pričao o tome kako je zaista bilo gerilcima u Sijeri Maestre, o čemu su razmišljali, šta su planirali i da li su zaista verovali u revoluciju – najbolje opisan u novoj knjizi. Fidel Kastro bio je borben, Če odmeren. Bio je dobar diplomata, što će kasnije dokazati i svojim govorima u Ujedinjenim nacijama.

„Odmerenost”, ipak, nisu upoznali oni koji bi se našli na putu revolucije. Gevara je lično – o čemu je pisao prilično hladnokrvno, kao da je bio samo svedok, a ne hladnokrvni ubica – streljao begunce i „izdajnike”. Ponekad su ta streljanja bila i masovna.
Posle pobede na Kubi, radio je kao direktor Narodne banke, a potom rukovodio kampanjom za opismenjavanje naroda i preraspodelu bogatstva. Ali mesto ga ni sada nije držalo, pa je odabrao stotinu vojnika i poveo ih u Belgijski Kongo, kako bi tamo počeo revoluciju. Ona nije uspela, pa se vratio na Kubu da bi se spremio za još jedan poduhvat: Boliviju.

To će, ispostaviće se, biti njegova poslednja revolucija. Ranjen je i uhvaćen u svom kampu u oblasti Jure. Osuđen je na smrt, ali će do poslednjih trenutaka pokazivati svoj revolucionarni duh: udario je jednog oficira koji je želeo da mu otme lulu, a admiralu Ugarteće, koji je nadgledao egzekuciju, pljunuo je u lice.

pressonline.com