Na Badnje veče udavače, staju na veštičje prevozno sredstvo – metlu, osluškujući lavež pasa, verujući da će im mladoženja doći sa one strane odakle kevtanje dopire. Devojke su, verujući da se bogojavljenski snovi uvek ispunjavaju, jer se tad nebesa otvaraju, a Bog sreću deli, na razne načine predskazivale hoće li se te godine udati. Ukoliko im se posreći i ne budu neskromne i požele više od te jedne želje, verovalo se da će im je Gospod ispuniti.
Sveti Trifun, 14. februar je zavetni dan u Šumadiji, koji štiti od grada i poplava, što bi, prevedeno, moglo da znači i od gromovitih svađa i obilatog plača. Predanje veli da je Sveti Trifun ubio lubenicom čoveka koji je kudio devojke, što se smatra grehom nad grehovima, te mu je Bog oprostio to ubistvo.
Dan kasnije, na Sretenje se vrapci venčavaju, a imajući u vidu to da su kratkoveki i da sve obavljaju na brzinu, tog dana nije poželjno sklapati brak da ne bi mladenci prošli kao dživdžani.
Inače, na taj dan devojke paze i koga će prvog sresti, jer se veruje da će se za takvoga udati. Stoga se mnoge vraćaju u kuću kad opaze da im u susret ide neko ko im nije po volji. A kad, izvirujući kroz pendžer, ugledaju srcu milog, ispadnu mu kao slučajno u susret!
Mladence, 22. mart, slave mladi bračni parovi, kojima je to prva godina u braku. Tada počinje vrbopuc, a mudri narod govori da kad mlade vrbe napupe, ženska narav i priroda se “uspaljuju”.
U kolubarskim selima vele da se tad zagrevaju “mangupske furune” i prolistavaju “hajduk Veljkove garsonjere”, koje mnogima zamenjuju sobe kod gazdarica i štite ih od strogih očiju roditeljskih i ljubopitljivih komšija.
U četvrtak uoči praznika Cveti, oni koji nisu mogli zvanično da se uzmu, pre svega stariji parovi, svog životnog saputnika dovodili su do starije vrbe, koju triput obiđu, nakon čega ih “svet smatra venčanim”. Uostalom tako se venčao prota Matija Nenadović pošto je ostao udovac, a lično mu je oko vrbe kumovao Knjaz Miloš!
Za Đurđevdan stradaju jaganjci i – mnoga ženska i muška srca! Devojke tad pletu vence i stavljaju ih na glavu da bi se dopale momcima, beru travu kopitnjak, da momci kopne za njima, valjaju se u mladom ječmu i grabuljaju oko graba, da momci “ržu” za njima i grabe se za njih.
“A posle svih tih običaja sledi najugodniji – đurđevdansko jagnje na ražnju, odnosno đurđevdanska pečenica”, konstatuje trezveno Dragovan Lazarević.
Vidovdanski običaj je da devojke pred spavanje mole slovensko božanstvo: “Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svog suđenog. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti”. Veruje se i da “koga momka uoči Vidova dne devojka usni, za njega će i poći”. Jer, Sveti Vid je svevideće božanstvo, čija su proricanja najizvesnija, veruje narod. Na Ivanjdan, 7. jula, devojke od poljskih trava ispletu venčiće, propuste ih kroz nedra bujna, pa kroz njih “progleđuju” seoske momke. Vele da momak mora “poludeti” za onom koja kroz taj venac bude progledala.
Devojke gataju i da li će se te godine udati i ko im je suđenik. Ponegde na taj dan udavače stave u lonac malo zemlje i poseju nekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je klijalo. Ako su klice pšenične savijene kao prsten devojke se nadaju prstenovanju.
Ali da se zna: nisu samo devojke bajale, ni momcima to nije bilo strano. Tako je u Banatu muškadija prispela za ženidbu uoči Petrovdana, 12. jula, kradomice pod devojčin pendžer u kuću ili u dvorište ostavljala jabuku petrovaču, simbol mladalačke ljubavi.
Na Svetog Iliju su gružanske devojke izlazile gole u baštu, kidale cvet suncokreta da se momcima za njima pamet obrne, i probadale glavu suncokreta vretenom da se “združe” s momcima.
Nije sve u silikonima, zlatnim nitima, niti u uvoznim svecima poput Svetog Valentina, ima ponešto i u domaćim čarima i čarolijama.
politika.rs / mondo.rs
