Borimo se sa razrušenim domovima. Otetima. S gubicima bliskih ljudi. Ponovo proživljavamo etape nekadašnjih događaja. Sve nama blisko već nam je bilo ugroženo. Pitanje je samo koliko umemo da damo sebe za odbranu onoga što volimo. Neko nam je ukrao sećanja. Zaborav. Emociju. Osećamo kao da pucamo po šavovima nekih iluziornih delova sebe. I niko ne ume da nas vrati bolje od onih koji nas apsolutno ne razumeju.
Prošlost je eho. Volimo ovih dana sebe u tim tuđim personalnostima. Ne požurujmo stabilnost. Ne jurimo ka formalnosti. Ne trčite ka brakovima. Oni nikada nisu spasili nijednu ljubav. Ne rađajte decu da bi ste ih rodili. Takva deca, iako živa, nikad nisu imala priliku da zažive. I ne terajte se. Sve su priče odavno ispričane polako…
Ne grčite se. Vaše telo je odavno zaslužilo da bude hram. Ne ubijajte svoju radost, ne znam ko je ikada umeo bolje da vas nasmeje. Ne zatvarajte svoje oči pred stvarnošću, jer postoje mnogi koji ovog jutra nemaju prilike da ih otvore. I ne ustručavajte se pred time da zavolite sebe. Previše ste dana ispijali kafu sa svojim ubijenim odrazom. Budite ponosni na ono što jeste. Zašto? Jer ja ne poznajem nikoga ko je baš kao vi.
