Slomljeno srce ne znači da ste gubitnik, da ste neuspešni – to je metoda pokušaja i pogrešaka. To je korak koji ste mislili da pravite u ispravnom smeru, ali se pokazalo da ste pogrešili. I često se ne vratite na pravi put.
Gubite onda kada dozvolite da se u svom strahu osećate prijatno. Ljubav nije udobna, ona nas plaši. Zato što postoji neko bez koga bi nam se svet srušio i zapravo moramo da živimo sa strahom od te mogućnosti.
I kada se to dogodi, osećate se slomljeno. Imate utisak da vam život ide dalje, ali kroz njega prolazite okrenuti mu leđima. Prošlost je mesto u koje se povlačite. Ali kada nešto izgubite, normalno je da ćete se vraćati putem kojim ste prošli, a gubitak ljubavi nije izuzetak. Jedino što i dalje teče je vreme, a svaki put kad vas boli, poželite da vreme brže prolazi.
Drugi će vam reći da vreme leči sve rane, ali vi ne osećate da se oporavljate sve dok se jednog dana ne probudite, a rane više nema. Ali niste samo jednog dana odjednom bili bolje, to je bio proces kojeg niste bili ni svesni. Jer ponekad shvatite da zaceljujete tek kad ste se oporavili.
I tokom tog oporavka, kada se čini da vreme prolazi puževim korakom i da je svaki dan nova borba, jedino što vam preostaje je s time se nekako nositi. I zato sebi pokušavate da odvratite pažnju na bilo koji način, pomoću drugih osoba, stvari, bilo čime što sprečava vaše misli da osećaju tišinu.
Ali onda shvatite da odvraćanje pažnje ne pomaže potpuno i tada dolazi osećaj neuspeha. A osećaj neuspeha se pretvara u frustraciju jer, iako ste uspešni u svemu drugome, ono u čemu stvarno želite da uspete je propalo.
