Možda ne volite klišee koji postoje o opraštanju. Možda znate svaku izreku, svaki savet vezan uz opraštanje ili svako prihvaćeno mišljenje vezano uz tu temu. Ako je tako, onda znate da nijedan deo opraštanja nije jednostavan. Čini se da je gotovo nemoguće premostiti kanjon između “odluke da oprostite” i stvarnog osećanja mira nakon oproštaja.
Oproštaj je zapravo nešto najličnije što možemo da damo. I treba da znate da zauzvrat ne smete ništa očekivati, jer oprost nije namenjen nekome drugom, oproštaj dajete zbog sebe.
Međutim, tek kada uistinu shvatite zašto je teško oprostiti, možda će tada postati lakše oproštaj i dati.
Oproštaj je beskrajna, neprelazna ravnica za one koji žude za pravdom
Muka nam je od same pomisli pustiti nekoga da se izvuče iz nečega što su napravili bez posledica. Ne želimo jednostavno da obrišemo ruke od svega. Želimo da i njihove ruke budu krvave. Želimo oko za oko, zub za zub. Želimo da oni osećaju teret posledica onog što su učinili, a ne mi.
Oproštaj se čini kao najveća prevara samog sebe. Ne želite da se odreknete borbe za pravdu nakon što vam se to dogodilo. U vama gori ljutnja i tera otrov vašim organizmom. Potpuno ste toga svesni, ali ne možete pomoći sebi. Bes je postao neodvojiv deo vas, kao što su to srce ili pluća. Svima je taj osećaj poznat.
No, trebalo bi nešto znati o besu: to je instrumentalni osećaj. Besni smo jer želimo pravdu. Zato što mislimo da je koristan. Zato što pretpostavljamo da, što smo besniji, to ćemo biti sposobniji da nešto promenimo. Bes ne shvata da je prošlost gotova i da je šteta učinjena. Bes vam govori da će osveta sve popraviti. On je u poteri za pravdom.
Međutim, pravda koju želimo nije uvek realna. Biti uvek ljut je kao stalno kidati krastu sa rane jer mislimo da neće ostati ožiljak ako je rana stalno otvorena. To je razmišljanje da će jednog dana ta osoba koja nam je nanela nepravdu doći do nas i zašiti ranu takvom peciznošću da nikada nećemo moći ni da prepoznamo gde je rana bila. Prava istina o besu je da on nije ništa više od odbijanja da zacelite, zato jer vas je strah. Zato što se bojite toga što ćete postati kada rane zacele i kada morate da nastavite sa životom u vašoj novoj, nepoznatoj koži. Želite natrag svoju staru kožu. I tako vam bes govori da ta rana celo vreme mora da krvari.
Kada sve u vama kipi, oproštaj se čini nemogućim. Želimo da budemo sposobni da oprostimo jer nam intelekt govori da je to najzdravija odluka. Želimo mir koji oproštaj može da pruži. Želimo olakšanje. Želimo da se ludilo u našem umu stiša, a ipak ne znamo put do toga.
Ono što vam niko ne želi reći o oproštaju: on neće ništa popraviti.
Oprost nije gumica koja će izbrisati sav bol koji vam je nanesen. Neće nestati bol s kojom ste živeli i dati vam mir istog trenutka. Pronalaženje mira je duga staza koja ide uzbrdo. Oproštaj je ono što će vam dati snage da izdržite taj uspon.
