Moj suprug i ja smo bili zajedno punih jedanaest godina pre nego što smo se venčali, ali samo što smo izrekli jedno drugom zavete, svet je počeo da izražava svoje negodovanje time što ja imam sklonost da putujem svetom sama.
Jedanaest godina nije više ogromna količina vremena da dvoje ljudi budu momak i devojka. Nije uopšte više toliko neobično da mladi budu zajedno godinama pre nego što se odluče na brak. Ipak, to je pristojan period u kojem smo temeljno upoznali jedno drugo. Smuvali smo se 1. aprila 2005. godine, a već u julu sam zbrisala u posetu svome ujaku u maleni gradić Villa Del Totoral – u Argentini.
Tokom ove avanture, sama sam sebi priznala da sam ovisna o drugima da me zabavljaju, da me uče, pa čak i hrane. Imala sam 15 godina, ali sam već tada znala da je moja stvarnost ono što sama od nje učinim. To je veoma česta zajednička osobina putnicima koji žele što više da se provode. Bilo je očigledno da putovanja i izazovi, mogu snažno da utiču na moju samosvest u pozitivnom smislu. Nikad nije bilo pitanje da li ću tog meseca otići na neko duže putovanje ili će mi veza biti prioritet.
Bili smo tinejdžeri – a u tim godinama nije neobično bilo videti prijatelje i zaljubljene kako zajedno odlaze na odmor, u kamp… Ali u mojoj vezi, putovanja su tada bila, ali će i ostati važan deo mog života. To je zacementiralo sledeće leto kad sam se opet iskrala, ovaj put u Ekvador i na Galapagos.
Moja želja da istražim svet na svoj način i u sopstvenoj režiji nastavila se uvek uz potporu svog partnera, prijatelja i porodice.
Ali taj stav se okrenuo kada je prstenje bilo na rukama, a papiri potpisani.
Ne zbog mog partnera, koji je i dalje podupirao moju naviku da putujem sama, već su se umešale moje kolege i ostatak sveta.
