Pre dve godine, prestala sam da vičem na svoju decu. Do tada, moto po kojem sam ih vaspitavala glasio je “Ukoliko ne vičete na svoju decu, ne provodite dovoljno vremena sa njima.” Ne mogu da se požalim, meni je ovaj princip odgovarao. Iako nisam uživala u tome, kada su se ponašali kako ne treba, često je ton mojih rečenica bio previsok.
Jednog dana, iznenada sam odlučila da prestanem. Situacija u kući se promenila, a ja sam se osećala dosta bolje. Takođe primetila sam promenu u dečijem raspoloženju. Ova strategija je funkcionisala. Ponekad sam morala da ponavljam po nekoliko puta rečenice, kako bi me deca zaista poslušala, ali važno je da su na kraju svoje akcije završavali i to bez problema.
Nisam više morala da ih opominjem na pranje zuba ili bacanje hrane koju nisu pojeli u školi. Ove aktivnosti prešle su im u naviku i bili smo zaista jedna savršena porodica.
Kada sam morala na nekoga da viknem, kada sam iznervirana, obično je to bio moj muž. On me je prihvatao takvu kakva sam i brak nam je bio idiličan.
Nakon dve godine, deca su izrasla u tinejdžere, a svi znamo šta se dešava u pubertetu. Više me ne slušaju čak ni kada povisim glas, niti kada osete tenziju u istom. Navikli su na moje smireno izdanje i sada “gaze” po svemu što sam stvorila. Kako se to desilo? Zar nismo živeli kao u bajci?
