Kad bi postojalo neko takmičenje u psovanji Srbi bi sigurno bili pobednici. Ma, upisali bi nas u Ginisovu knjigu rekorda u broju osvojenih titula na ovom takmičenju.
Ako mi šta volimo, onda je to psovanje. Mi jednostavno ne biramo. Nekako nam milo, i kad psujemo mi kao da od čiste dragosti malo i tepamo.
Definicija psovke kaže da je to ružna reč koja se upućuje nekome kako bi se taj uvredio, osramotio, ponizio ili mu se pak pripretilo. Međutim, kod nas to nije uvek tako.
Često se sećam kad bismo mi deca napravili neki baksuzluk a deda bi onako kroz smeh, zabavljen našim detinjstvom, opsovao poluglasno: “Hm, vjeru ti ćaćinu!”
Kod nas u porodici je običaj da muškarci psuju, ali isključivo i samo kad kreče, zakucavaju ekser u zid ili popravljaju sitne električne kvarove.
Kada bismo mi kao deca čuli kako tata spominje sve svece, koji se praznuju od januara pa do decembra, znali smo da se kači slika na zid, ili da se popravlja kabl od usisivača.
Skoro neki dan sam prolazila pored sestrine kuće, kad iz garaže čujem zetovo potmulo mumlanje: “Uh krušnu ti mrvu…” Znala sam da su im kola opet u kvaru.
Evo nekih zanimljivih psovki kojima se Srbi iskreno i bez ustezanja dive, a po nekad ih poput molitve mrmljaju tokom specijalnih prilika:
“Sunce li ti kalajisano!”
“Idi u peršun!”
“Leb ti j***m!”
“Nemo te izgazim ko mače muškatlu!” itd.
stil.kurir.rs
