Ova poučna priča mnogima će vratiti sećanje na ono što ljubav uistinu jeste, a to je onaj titraj u nama i poverenje da smo na pravom mestu, bez obzira na okolnosti.
Deda slavnog nemačkog kompozitora Feliksa Mendelsona, Mojsije, bio je niskoga rasta i povijenog stasa. Jednostavno, bio je grbavac. Ni lice mu se nije odlikovalo lepotom: zgužvano i naborano, podsećalo je na masku majmuna.
Jednog dana bio je u Hamburgu i posetio je trgovca s kojim je poslovno sarađivao. Trgovac je imao prelepu kći u koju se Mojsije zaljubio. Iako nije mogao da skine pogled s nje, devojka ga je smatrala nakazom. Mojsije je patio, posiveo od neprospavanih noći, a hrana i posao su mu postali besmisleni.
Boravio je u trgovčevoj kući nekoliko dana. Kad je svanuo dan odlaska, Mojsije je skupio hrabrost da pokuca na vrata devojčine sobe kako bi se s njom oprostio. Devojka je izbegavala njegov pogled, jedva čekajući da ovaj ode. Dok je stajao na pragu, upitao ju je: “Verujete li da ljudi mogu da se vere na nebesima?”
“Da. A Vi, verujete li Vi u to?”, odgovori devojka iznenađeno. “Da, verujem!”, reče Mojsije. “Ispričaću Vam jednu istinitu priču. Kad se na nebu rodio dečak, Bog mu je objavio kojom će se devojkom oženiti. Dečak to nikada ne zaboravi i ne može ni da zamisli da oženi neku drugu”.
“Zaista? Govorite li to na temelju sopstvenog iskustva?”, upita ga devojka gledajući ga u oči.
“Svakako. Kad sam se rodio, Bog mi je pokazao moju buduću suprugu i rekao da će biti grbava ali ja sam stalno molio da meni ostavi grbu, a njoj lepotu!”
Devojka ga je i dalje gledala u oči. Više joj nije bio ni ružan ni grbav. Obuzela ju je ganutost, koje njeno srce pre nije upoznalo. Pruži mu ruku, ali ne samo zato da mu poželi srećan put…
