Pravo da vam kažem, kad upoznajem nekog novog uopšte ni ne razmišljam o nečem ozbiljnom, dok me on sam ne navede na tu ideju. Kada uočim zgodnog tipa sve što želim je da se dobro zabavljam… pa kud god da to odvede. Ni na kraj pameti mi nije da planiram, računam, kalkulišem i maštam o nekakvoj vezi, a kamo li braku. Međutim, izgleda da momci misle drugačije.
Baš nedavno sam upoznala jednog tipa. Kada smo započeli razgovor, kao iz topa je grunuo “Ne želim ništa ozbiljno” i okrenuo mi leđa. Ostala sam zabezeknuta… ništa mi nije bilo jasno. Nisam ništa ozbiljno ni htela. Kako uopšte mogu i hteti nešto ozbiljno sa nekim koga uopšte ne poznajem?
Zašto većina muškaraca automatski pretpostavlja da žene uvek žele vezu i da samo gledaju kako da ih zarobe?
Pouzdano znam da ne žele sve devojke i žene vezu. Odakle uopšte ta iskrivljena vizija ženke – predatorke koja samo gleda kako da namakne nedužnom muškarcu bukagije braka? Otkud uopšte ta ideja da brak treba da bude nekakvo ropstvo u koje te lukave žene namame?
Ovih dana muškarci kao da svaku naznaku ženske naklonosti i svaki prijateljski gest odmah smatraju signalom za bekstvo. Kao da se čitav svet samo oko njih vrti.
Ne smeš više ni da pozoveš nekoga na piće da ne pomisli odmah da si nekakva crna udovica koja će ga sačekati u svoju pažljivo ispredenu zamku.
Pa ko je tu sad lud?
Kako jedna prosečna devojka u atmosferi paničnog muškog straha od veze da nađe sebi zabavu?
U početku sve bude fino. Dopisuješ se sa tamo nekim slatkim momkom, flertujete putem četa, vidite se u noćnom baru, malo nestašno skajpujete… i onda pljas – on nestane sa lica zemlje. Počne od tebe da krije da je onlajn, izbegava mesta na koja ti izlaziš i slično. Iz čista mira!
I onda saznaš od tamo nekog ortaka da je sve to postalo previše za njega, jer on ne želi vezu. Hm…
