“Toliko sam se obogatila da čak više ni ne moram da budem sponzoruša. Ali hoću. Hoću, jer volim osećaj koji imam dok delim život sa nekim uspešnim, ostvarenim, moćnim muškarcem. Nije tu samo novac u pitanju. Bogati muškarci umeju da učine da se osećaš kao žena, prava žena.”
Kada me neko nazove sponzorušom, ja se uopšte ne tangiram niti to pronalazim kao uvredu. To je prosta istina i meni nimalo ne smeta. Ja se javno deklarišem tako, tako i izgledam, i imam samo jednu poruku za sve one kojima moje opredeljenje smeta, a ona je “Kakve to uopšte veze sa vašim životima ima? Hoće li oni postati bolji, ako ja prestanem da budem sponzoruša?”
Prosto je – živi i pusti druge da žive. Ako vam zaista smeta što postoje sponzoruše ili imate nešto protiv njihovog ponašanja, onda vi nemate svoje probleme, valjda. U suprotnom vodili biste brigu o njima. Ako uopšte imate vremena da razmišljate o svim tim silnim sponzorušama i nalazite im moralno-fizičke mane, onda imate višak vremena, takođe.
Inače, možda vas zanima zašto sam postala sponzoruša. Bilo je prilično spontano. Imala sam sreće da moj prvi ozbiljni partner u životu bude dobrostojeći muškarac, desetak godina stariji od mene. Fino je izgledao, bio je pravi džentlmen, voleo me je na neki svoj način, volela sam i ja njega, pokazao mi je šta znači živeti život na visokoj nozi, pružio mi je finansijsku sigurnost i komoditet, pomogao je čak i mojoj porodici. Tada sam imala samo 16 godina, i brzo sam shvatila kako stvari u takvim odnosima funkcionišu.
Sve što je trebalo jeste da mu pružim podršku uvek, da ga razumem, da ne pametujem previše i da na neke stvari jednostavno “zažmurim”. Ta veza je potrajala do moje 18. godine, kada su se naši putevi razišli. Potom sam “lutala” neko vreme u ljubavnim odnosima, izlazila sam sa vršnjacima, išla u bioskop, na kolače, imala klasične tinejdžerske veze i vezice. Ali, još tada sam ukapirala da me ništa od toga neće usrećiti. Meni je nedostajao moj stari život i zrela ruka koja će mi život učiniti udobnim i ušuškanim.
Gledala sam svoje dve starije sestre, obe su bile atraktivne i lepe, baš kao i ja, ali nijedna nije to umela da “unovči”. Zato je najstarija bila u osrednjem braku u kome su se oboje satirali od posla ne bi li sebi obezbedili solidan život i lagano je propadala i duhovno i fizički. Srednja sestra je konstantno menjala muškarce u potrazi za onim pravim, trošila se i davala u tim pokušajima ljubavi, a da ni parfem nije dobila. Ali je zato dobila mnogo suza, razočaranja, potrošenih živaca i izneverenih očekivanja.
Sabrala sam dva i dva – nisam želela da završim kao jedna od njih dve. Ili kao bilo koja od mora mojih sugrađanki – da grcam pola života na poslu, da kukam, da maštam o dalekim predelima i skupim stvarima, a da pritom sve to vreme dajem svoje telo nekim mangupima, džulovima ili navodno finim momcima, koji će me u jednom trenutku ostaviti, prevariti, ili se okrenuti za drugom suknjom.
